„Nemoj plakati!“. To je uglavnom reakcija koju ćete dobiti ako, kojim slučajem, pred nekim pustite suzu. Zar ne? Koliko ste samo to puta čuli? Onda obrišete te „sramne“ suze, izduvate nos i sačekate da stignete kući, zatvorite se u sobu, eventuelno pustite neku muziku i isplačete se živi.
Ali zašto su vam rekli da ne plačete? Da ne plačete pred njima? Ili da ne plačete uopšte? Šta imamo protiv suza onih koje volimo? Pa čak i ako ih ne poznajemo, zašto nam smetaju tuđe suze? Zašto bežimo od suza?
I suza voli da je neko vidi, možda i da je nežno obriše. I jecaj voli da ga neko čuje, razume, prihvati. Tugu je teško nositi na plećima. Svaki teret, pa i ovakav, lakši je kad ga čovek ne nosi sam.
Ali, na kraju krajeva, nije ni važno da li imate rame za plakanje ili ne, suze su tako snažni čistači duše da vam se apsolutno isplati plakati bilo kad, bilo gde i zbog bilo čega.
Ljudi se često iznenade kada mi se požale kako danima plaču, a ja se na to potpuno oduševim. Kažem im : „Sjajno! Samo tako nastavite.“
Zašto? Zato što znam da će se, jednom kad im se duša sasvim pročisti i kad im se srce vrati u normalan ritam, osećati toliko dobro, toliko bolje, da će dobiti neki skoro božanski polet da ustanu i krenu dalje.
Nema ničeg svetijeg od osobe koje je pala, doživela neuspeh, propatila, propala… i onda polako ustala, obrisala suze, podigla glavu i nastavila gde je stala. Nema nikog snažnijeg od onog koji je priznao poraz, pošteno se isplakao i vratio da se bori. Suze su najprirodnija moguća pojava. Ako nisu prirodne, zašto se onda celo naše telo spontano pripremi, praktično namesti za plakanje kad nam je teško i obori nas tuga?
Tuga je sastavni deo svačijeg života. Ona ne spada ni u kakva loša osećanja koja treba po svaku cenu izbegavati. Kao i sva druga osećanja treba joj pokloniti pažnju, treba je analizirati, prihvatiti, kroz sebe propustiti i na kraju iz sebe kroz suze istisnuti.
Život je težak, svakom na svoj način. Možda nas niko nije pitao da li želimo da živimo, gde i kako i ponekad smo prinuđeni da budemo u okolnostima koje nam ni malo ne odgovaraju , ali makar smo dobili pribor da se „izduvamo“ kada nam je teško . Iskoristite to. Ne stidite se. Kao i sto puta do sada, znate i sami da će vam posle dobrog plača biti mnogo lakše.
A drugima poklonite svoje rame kad ih sustigne tuga. Iznenadite nekog sledeći put kad mu oči zasuze, pa umesto: „Nemoj plakati“ recite mu: „Ma, isplači se dobro, tu sam za tebe!“ Zagrlite ga čvrsto i budite strpljivi. Kakav će to divan poklon biti. Od duše duši. Da se kladimo da ga nikada neće zaboraviti?
Suze su sasvim u redu. Suze su poklon, od anđela ili dobrih vila, od Boga ili majke Prirode, možda nikada nećemo saznati. Kroz suze će sva ta tuga što je ne želite više u sebi konačno izaći iz vas. Najefikasnije sredstvo za pranje duše, bez obzira na vrstu tuge ili bola.
Uostalom kao što je govorila moja pokojna baka kad sam bila mala pa padnem i počnem da cmizdrim: „Plači, mala, plači, manje ćeš piškiti!“
