Živeo je jednom veoma plahovit, naprasit i nesuzdržan čovek. Jednog dana, otac mu je dao punu vreću eksera, i rekao:
„Svaki put, kad ne budeš mogao da suzdržiš svoj bes, ili se posvađas sa nekim, uzmi i zakucaj po jedan ekser u ogradu naše bašte“
Prvog dana u ogradi se našlo nekoliko desetina eksera. Nedelju kasnije, mladić je počeo da uči da kontroliše sebe, i svakim danom broj zakucanih eksera bio je sve manji. Počeo je da shvata da je kontrolisati svoj bes lakše, nego zakucavati eksere.
Konačno je došao dan kada mladić nije nijednom izgubio prisebnost.
Ispričao je to svom ocu, na šta mu je on rekao da od ovog dana, svaki put kada uspe da se kontroliše, mora da vadi iz ograde po jedan ekser.
Vreme je prolazilo i došao je dan kada je mladić mogao da saopšti ocu da u ogradi nije ostalo ni jednog eksera.
Onda je otac uzeo sina za ruku i odveo ga ka ogradi:
„Bio si odličan, ali da li vidiš koliko je rupa u ogradi? Ona više nikad neće biti ista kao pre. Kada kažes čoveku nešto loše i bolno, u njegovoj duši ostaju isti ožiljci, poput ovih rupa.“
