Deca odlaze, a mi ostajemo…

Kad bismo se razvedeli, da li bi se ponovo oženio? – Pažljivo pratim reakciju muža. Nakon kratke pauze, mirno i ne menjajući izraz lica, on odgovori:

-Nakon braka sa tako divnom ženom, inteligentnom, lepom i punom vrlina, teško da bih mogao biti srećan s nekom drugom.

Živim sa ovim duhovitim čovekom skoro pola života. Za 18 godina, izrodili smo četvoro dece, otplatili hipoteku i sagradili vikendicu van grada. Prebrodili smo tri velike krize zajedničkog života, kao po udžbeniku – na svakih pet godina po jednu. U sudoperi je prljavo posuđe, u dečjoj sobi razbacane igračke, supa u šerpi, a ja imam novi manikir. Manikirka veruje da živim u bajci jer moj muž svaki put primeti kad imam novi manikir: Ne brine svaki muž toliko o svojoj ženi! – patetično uzvikuje, okružena mirisom acetona, kao proročica halucinogenim isparenjima.

Spalite moje telo i razvejte prah nad morem! – Govorim, dok ležim sa temperaturom 39°, a muž me briše mokrim peškirom, jer serdstvo za snižavanje temperatute još nije počelo da deluje. Na to on pakosno odgovara, kroz stisnute zube: Ako umreš, neizostavno ću te sahraniti, u divnom kovčegu i pokrovu s kićankama. Na spomenik ću staviti fotografiju na kojoj si plavuša! I to je najbolji podsticaj za oporavak jer – mrzim kićanke!

Niko nije verovao da će naš brak uspeti. Ja u to još uvek ne verujem. Mi smo jako različiti ljudi, sasvim suprotnog karaktera i temperamenta. Ne možemo ni da odemo na odmor kao porodica – dvaput smo probali i nije išlo, pa sad više volimo da to vreme propatimo svako za sebe. Uopšte, strašno nerviramo jedno drugo.

Danas sam gledala stari bračni par kako se penje uz stepenice podzemnog prolaza. Puzali su uz gelender, pridržavali jedno drugo. Zaljubljeni par, koji im je išao u susret, sa osmehom je komentarisao: E, da i mi tako zajedno dočekamo starost! -A onda je starac progunđao: Mrdaj!

Tuđa duša je prava tama, a tuđa porodica – još veća nepoznanica. Iza vidljivih odnosa, kriju se drugi, nevidljivi, puni tajni i za nas nepoznatih značenja. Da li se tamo odlučuje sudbina i šta je to što o njoj odlučuje? Nežnost ili okrutnost, ravnodušnost ili osetljivost, pokornost ili autoritet, saosećanje ili nasilje, siromašan život ili bogat duh – ko bi to znao? Ja sigurno ne znam. Tuba paste za zube, ponekad ima fatalan uticaj na porodični život..

Muž može da me pozove i kaže da će doći s prijateljima za sat vremena. Razletim se po kuhinji i uspem da postavim bogat sto, sa pet jela. Ne zato što sam patrijarhalna žena, koja se ne usuđuje da se suprotstavi tiraninu. Naprosto, gostoprimstvo je mom mužu veoma važno. Isto tako i sloboda da sam bira šta će jesti i piti, šta će obući i koliko će često ići na pecanje.

I meni je sloboda veoma važna. U velikoj porodici, odrasli imaju vrlo mnogo ograničenja. Kontrolišemo svoj bes, nervozu, cenzurišemo svoje reči (umesto: nosi se! – pitamo: kako si? i tome slično). Prilagođavamo svoje planove učenju i zabavi dece. Na kraju krajeva, trošimo novac na te male napasti! A ti tako želiš novi karmin…

Ako u tim uslovima dobrovoljnog ropstva počnemo da i mi, odrasli, jedno drugom uskraćujemo slobodu, da kontrolišemo i određujemo duboko lične stvari, život u porodici će se pretvoriti u mali pakao. Morate se učiti poverenju.

Treba biti iskren i verovati da naše reči neće biti upotrebljene protiv nas (mada hoće, nažalost). Upamtite da svako od nas negde u sebi ima tajnu sobu, u kojoj sedi “vlada u senci”, koja može da ponudi primirje. Vlada u senci je opozicija (ako neko ne zna), koja nudi vladi alternativna rešenja za probleme.

Na primer, jednom sam se strašno uvredila. Više se čak ni ne sećam razloga, ali bila sam toliko pogođena, da sam se gušila od muke. I samo me je pomisao na pojedine odredbe krivičnog zakona zadržavala od nekih radnji. Razvod! Razlaz! Nikada! Dokle više! – uzvikivala sam nepovezano i već razmišljala o približnoj vrednosti nekretnina u našem kraju.

A onda su deca donela gitaru. Na njoj je nekada moj muž, tada sasvim mlad i dugokos, svirao muziku koju je komponovao na moje stihove. Setila sam se kako me je tešio posle svađe s drugaricom. I koliko mi pomogao dok sam plakala, kad sam prvi put pročitala kritiku na svoj članak (od tada je prošlo 10 godina – devojke, ne ustručavajte se, nastavljamo da kritikujemo!). I kako me je branio u svađi sa rođacima. Kako je subotom spremao doručak i vozio decu na treninge, jer se meni tako spavalo… Koliko ću vremena i energije potrošiti da nađem čoveka koji se tako dobro ljubi? – pokucali su iz tajne sobe. Nijedan mudar vladar ne zanemaruje glas opozicije, ako namerava da dugo ostane na vlasti – samo ću vam to reći.

Porodica nije roditeljstvo. Roditelji mogu da budu i samohrani. Porodica nije zajedničko domaćinstvo, niti strategija preživljavanja. Prijatelji takođe mogu da žive zajedno i prijatelji i da stvore stabilnu zajednicu. Porodica nisu zajednički projekti i hobiji. Projekte mogu da stvaraju istomišljenici i kolege.

Porodica je zajednica muškarca i žene, njihovo uzajamno srastanje. Deca su u porodici privremeno – kako su došla, tako će i otići svojim putem. A mi ćemo ostati. Tužni, smešni, ne baš najboljeg zdravlja, sa nešto malo uspomena. Bavićemo se svojim staračkim stvarima, podržavati jedni druge. I kada mi on bude rekao: Mrdaj! – ja ću mu odgovoriti: Zaboga, ne navaljujte! Ja sam pristojna, udata žena! Istina, vama se ne može odoleti! – I oboje ćemo se nasmejati.

Autor: Nina Arhipova


Komentari

komentara

1 komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *