Žetva sreće.

 

Jednoga dana videše deca nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistavih zvezda.

Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagrabio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.

– Šta to radite? – upitaše deca goreći od radoznalosti.

Sejem sreću – odgovori čovek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su se, u dečijim očima, razlivale tople dugine boje.

Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud.

I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

– Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac. Tako je nikada nećete uloviti.

– Zašto? – upitaše začuđeno klinci.

Nasmešivši se, starac im odgovori:

– Tek kad naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće.

 

 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *