Deca nisu naše vlasništvo.
Ona su došla samo da se najedu, ispiju nekoliko cisterni mleka, iscepaju stotinak pari obuće, polome gomilu tanjira, izrastu iz pantalona, dobiju dubok glas i bradu, dorastu do štikli i grudnjaka.
Ostaće dok ne postanu punoletni, nauče nas da fotošopiramo i koristimo društvene mreže. I zato im pravite kostime za maskenbal, kitite jelku, farbajte uskršnja jaja. Uzdržite se od zvocanja i vike. Zadržite smirenost i bolje se slažite s mužem, svekrvom i mačkom.
Kad se uvere da su naučili sve lekcije, deca odu, a mi ostajemo osedeli, ostareli, osiroteli.. Naravno, još će mnogo puta dotrčati da nam čestitaju rođendane i praznike, ali neće ostati zauvek.
Zato im se nemojte sasvim posvetiti, ispuniti njima jaz u odnosima s mužem i sopstvene praznine.
Nema sumnje da su deca najvažniji deo života, ali ne i ceo život. Zato uporedo s podizanjem dece treba da otvorite butik, putujete po Africi, posvetite se sopstvenom obrazovanju ili proučanju uticaja Meseca na živi svet.
Indijska mudrost kaže: Dete je gost u tvom domu. Nahrani ga, nauči i pusti.
Dete je najbolji učitelj i pratilac, a ne rob ili dužnik. Ono nije dužno da ima iste vrednosti i standarde, da misli kao mi. Ne mora da studira ono što se nama sviđa, ni da se venča u belom. Uopšte ne mora da se venča.
Dete dolazi na svet da bi išlo svojim putem i nije zadatak roditelja da mu nameću svoje perone, karte i puteve.
Irina Govoruha, pisac.
Prevod Femina
Još: Zašto dete ništa ne duguje svojim roditeljima (I kako da se ne otuđite jedni od drugih)
UVOD
“Naša himna je naš jecaj.“ (Dmitrij Mereškovski)
Šta je dete? Po meni: nevino biće koje dolazi na svet mimo svoje volje. Bez obzira kojoj veri, rasi ili narodu pripada, bez obzira na kom kraju zemljine kugle je ugledalo svet, ono nije tražilo da se rodi na tom mestu, u toj porodici, sa svim blagodetima ili nedaćama koje ga okružuju. Samim tim ne može biti krivo što su se pojavila još jedna gladna usta, što je zauvek promenjen život njegovim roditeljima, što su im nametnute nove obaveze ili su zbog njega ostavljeni i odbačeni.
Nisu sva deca rodjena iz ljubavi, to je svima jasno, ali svako dete na svetu zaslužuje srećno detinjstvo, bar u onoj meri koliko to njegovi roditelji mogu da mu priušte. Neminovno se postavlja i pitanje: Šta je sreća za jedno dete? Neko uživa u igri s vršnjacima, drugo u društvu sa knjigama i igračkama, treće vozeći bicikl, ali bez obzira na sve navedeno koren njegove sreće je unutar okruženja u kojem živi: U PORODICI. Ako tu nema atmosfere koja mu je potrebna za normalno odrastanje i sazrevanje, dete svoju patnju najčešće iskazuje rečima: “Ja bih najsećniji bio kad se moji roditelji ne bi svadjali; nemojte reći mom ocu on će me ubiti ako to sazna; mama me ne voli traži od mene da ostavim tatu“… U takvim situacijama nijedno dete neće biti srećno bez obzira na sve blagodati koje roditelji mogu da mu pruže. Sreća deteta kreće iz porodice, a da bi se to ostvarilo roditelji moraju da ga zaštite od svih “bolesti“ koje su u medjuvremenu napale njih lično ili njihov brak.
Nažalost mnogi to ne shvataju, pa su deca pre ili kasnije suočena sa zahtevom da odbace jednog roditelja, bolesnim ili neostvarenim ambicijama oca i majke, nekontrolisanim izlivom besa koji najčešće prate reči:“Ja sam te rodila, ja ću da te i ubijem;“, a da pritom nije dovoljno zrelo da shvati da krivica nije njegova niti je tražilo da se rodi. Veliki broj ljudi koje sam upoznao u životu nosili su teške traume iz detinjstva, koje su vešto prikrivali. Bilo je mnogo razloga za to: ponos, osećaj poniženja, strah da će time narušiti ugled roditelja koga je javnost sasvim drugačije doživljavala…
“UVEK IMA NEČEG BESKRAJNO BEDNOG U TRAGEDIJAMA DRUGIH LJUDI“ (OSKAR VAJLD). TAJ OSEĆAJ CELOG ŽIVOTA PROGONI OSOBE KOJE SU BILE ZLOSTAVLJANE U DETINJSTVU.
Ja svoje traume nikad nisam krio, i mislim da je upravo to motivisalo mnoge ljude da mi se otvore i ispričaju patnje koje su kao deca doživeli u porodici, koje su zauvek ostavile ožiljke u njihovim dušama. Verujte mi: neverovatno je šta su sve roditelji u stanju da urade svojoj deci, a da okolina (pa čak i rodbina) to nikad ne primeti.
Sve to jeste veoma strašno, ali nije nešto što se vremenom ne može promeniti. Roditelj u tim trenucima ne shvata je da je vreme na strani deteta, da će ono biti sve jače, i da će se kako godine odmiču odnos snaga strahovito promeniti na njegovu štetu. U nadi da ćemo o takvim pojavama pričati kao o minulim vremenima poklanjam vam ovu ispovest.
(Iz moje knjige „KOBNI RASPLET RODITELJSKIH AMBICIJA“)