Najvažniji resurs u životu

Šteta je što saznanje dolazi prekasno, kada možemo malo toga da promenimo.

Nedavno mi je jedna žena, koju izuzetno cenim i do čijeg mišljenja jako držim, rekla nešto zanimljivo i pomalo šokantno:

– Najvažnija osoba u mom životu sam ja. Pre svega zato što sve zavisi od mene i bez mene ničega neće biti. Zato je važno da meni bude dobro.

Stvarno me je time obeshrabrila.

– Hm! – rekoh u sebi, u znak neodobravanja. Zar sam ja glavna…
Kako je moguće? A nesebična ljubav prema deci, roditeljima? Šta je sa etikom, požrtvovanjem, izgaranjem za druge? Kako sve to pomiriti sa ovom pretpostavkom totalnog egoizma?

Usred te unutrašnje borbe i preispitivanja, setih se šta mi se dogodilo pre par godina.

Tada je u našoj porodici zavladao pravi haos, kao na filmu. Kupili smo stan koji je, pored ogromnih rata za hipoteku, zahtevao neprekidne izdatke za pločice, laminate, tapete i slične drangulije, koje samo izvlače novac.

Deda, koji je živeo s nama, iznenada se teško razboleo. Na radnom mestu su od mene zahtevali beskrajan trud i angažovanje. Da sve bude gore, ćerka je izjavila da će napustiti studije, s parolom: Što da učim, hoću da živim i uživam!

Rastrzana između posla i negovanja bolesnog dede, trudila sam se još da budem pažljiva supruga i brižna majka. Htela sam da ugodim svima i sasvim zaboravila na sebe. Živela sam za druge, davala sve od sebe da istovremeno pomognem svima.

I znate šta? Nikome nisam bila po volji.

Mužu se nije sviđalo što je očevo stanje sve gore, uprkos svim mojim naporima, a postala sam i nervozna. Na poslu su zahtevali stalne radne podvige i grdili me što ih ne postižem. Ćerka je bila nezadovoljna što joj posvećujem malo pažnje, a očigledno je celu epopeju o napuštanju studija započela meni u inat. Moja majka je bila nezadovoljna svime – uostalom, nikad sa mnom nije ni bila zadovoljna.

To sveopšte nezadovoljstvo se nadvijalo nada mnom, pritiskalo me, činilo mi život beznadežno sumornim. Činilo mi se kao da iz dalekog tamnog dna bunara gledam svet kroz mali, nedostižni otvor…

Prvo mi je pritisak skočio u nebesa. A zatim sam ja, koja sam sebe smatrala potpuno zdravom ženom, kao presudu saslušala mišljenje lekara o mojim uznapredovalim hroničnim bolestima, koje su se sve odjednom oglasile. Jednom me je čak, poput Pepeljuge s jednom cipelom, hitna pomoć odvela pravo s posla…

A ja sam se poslednjom snagom neprestano trudila da svima pružim maksimum i beskrajno krivila sebe što ne uspevam. Crpela sam svoje resurse u ogromnim količinama, za one kojima su bili potrebni. Mislila sam da su neiscrpni. Ali ne, nisu bili. I takvim tempom sam ih brzo iscrpela. Nisam više imala šta da dam.

Na kraju je deda preminuo, uprkos svim mojim naporima, muž napustio porodicu, a ćerka  studije. A majka mi još uvek prebacuje kako su me svi iskoristili. Srećom, bar me nisu otpustili s posla. Ostavili su me iz sažaljenja, zbog dugogodišnjeg savesnog rada.

I tako ostadoh bez igde ikoga. Usamljena, bolesna, ostarela i bez svog glavnog resursa – sebe.

Sada sebe sakupljam kap po kap, poput žive iz slomljenog termometra. Lepim, krpim, dodajem. Ali i dalje mi se čini da je u meni neka rupa i sve što ulijem, iscuri na neki nepojmljiv način. Pokazalo se da je vrlo teško povratiti se, možda čak i nemoguće. Ostaću do kraja života poput zalepljene šolje, sa delovima koji se nesigurno drže jedan za drugi.

Život mi je dao dobru lekciju.

Ne možeš se beskrajno trošiti zarad bilo kojih, čak i najboljih ciljeva. Posveti se sebi. Kad se isprazniš, nećeš imati šta da daš drugima, čak ni najdražima. Kad se iscrpite do dna, nećete moći da pomognete ni detetu ni starim roditeljima. Ni voljeni muškarac neće biti srećan s vama.

Ne dozvolite da vam se resursi istroše, jer tada više nikome nećete moći da pomognete. A bez vas, ničega neće biti. Vas neće biti. Glavno je da vama bude dobro, ostalo će se srediti.

Vaš glavni resurs ste vi. Čuvajte ga zbog drugih. U tome je paradoks.

Možda vam se i ovo dopadne:

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
ovde unesite svoje ime

Mi na Facebook-u

Ne propustite