Moja mati me ne voli

 

Majka. Najuzvišenija reč na svim jezicima sveta. Kad kažeš majka odmah kroz glavu prolaze asocijacije – ljubav, toplina, nežnost, dug pogled i ruka u zraku, koja te ispraća i blagosilja na dalek put, topao ručak i najnežniji zagrljaj kad te dočekuje s njega.

I to je uvek tako, reći će svi. Jedna je majka. Majka je svetinja.

Čak i oni koji nemaju takve majke, slagaće da ih imaju, sramota ih je da priznaju da nemaju. Izmisliće u svom svetu majku koju bi voleli da imaju, negovaće sliku majke koja ih raduje…

 

 

Sve do momenta kad nemaju više gde. Kad moraju da pogledaju istini u oči. Kad moraju da vide ženu ispred sebe koja ih je rodila i koja je miljama daleko od njihove iluzije.

Blago onima koji to nikad ne iskuse. Blago onima koji se s tom boli nikad ne suoče. Koji nikad sebi ne priznaju – Moja mati me ne voli.

Ne voli me jer nikad nije volela mog oca. Ne voli me jer imam njegove oči. Ne voli me jer prepoznaje njegov smisao za humor. Ne voli me. A laže, ceo život, i sebe i mene, da me voli, jer tako mora. Jer su joj tako rekli – da se svoje dete mora voleti.

Konačno je to dete poraslo. Konačno može da mu pokaže koliko ga ne voli. Konačno može da se osveti za svoje boli, tebi, kog je rodila…

Kad joj dođe unuka u goste i poželi da je baka uspava, da joj kaže – Ne mogu! A potom da je sluša kako neutešno plače i doziva babu, a baka se krišom smeje, uživa da neko pati zbog nje. Da je važna. Da ti vrati jer je njena majka tebe više volela nego nju, bar je ona tako mislila.

Da ti pokaže kako izgleda kad dete traži baku umesto majku. A tebi se srce kida. Lomi u parčiće. Zaričeš se prećutno, u sebi, da joj nikada nećeš dozvoliti da lomi srce tvom detetu, kao što ga je lomila tebi.

Bojažljivo priđeš da je zagrliš, ona te odgurne i ode pod izgovorom da ima važna posla. Kad joj se poveravaš ona zeva i jasno ti stavlja do znanja da je tvoja priča ne interesuje. Kada si najbolji đak u razredu, i  kad se raduješ, jer će konačno tvoja majka blistati na roditeljskom od sreće, ona ti kaže da je tamo dosadno, da si dosadan đak i dobićeš tortu kad dobiješ jedinicu. Petice se podrazumevaju.

Kad joj danima biraš poklon za rođendan, iščekuješ ponovo taj osmeh, odraz sreće, i ozarenost na licu, a ona ti kaže – Što si trošila pare na ovu glupost?

Kad upišeš fakultet, pa još i radiš da bi mogao da studiraš, pa zapneš na trećoj godini, pa se mučiš da završiš i konačno diplomiraš, sam, bez ičije pomoći, javiš joj, čekaš da čuješ sreću u glasu, radovanje, misliš konačno ćeš dobiti priznanje da si nešto dobro uradio u životu, a ona ti kaže – Hvala Bogu, da si ga više završila. Nisam mogla više psihički da podnesem tvoje studiranje.

Rodiš dete, misliš sad će ti biti majka. Zna kako je. Četvoro je rodila. Dođe. S vrata ti govori – Ne držiš dobro bebu! – Ne dojiš dobro bebu! – Ne znaš ti ništa oko bebe!

E, tu počinje osvešćivanje. Kad dobiješ svoje dete. Kad vidiš kako izgleda biti majka. Kad vidiš koliko ga ljubiš, grliš, bdiš, strepiš, osluškuješ i pipkaš. Tad shvatiš da si imala mrvice majke. Da si se zadovoljavala mrvama. Zna i ona da ti znaš. Bolno grize usnu kad čuje da ti dete kaže – Mamice! Njoj ni jedno nije tako tepalo.



Ne zato što nije htelo, već nije smelo i nije imalo prostora za tepanje. Mama je uvek imala važnija posla od nekog tamo poljupca, zagrljaja i osmeha. Ljubav se pokazuje tako što radiš sve što ti mama kaže. Ljubav je kad si poslušan. Ljubav je kad ne protivrečiš i nemaš svoje mišljenje.

Zato je sad sama. Pored četvoro dece, ona je sama. Niko je ne treba, niko joj se ne raduje, niko je ne zove. Na kraju je pobedio njen ego. Pobedio je tu ljubav majke prema deci koja treba da bude najjača sila na svetu.

Ego joj je šaputao godinama da je ona najbitnija, da je svaki uspeh njenog deteta njen lični, da ne treba da pohvali dete, da ne treba da ga pomazi. Kad joj neko kaže – Imaš divnu decu! Odgovarala bi – Mogle bi biti i bolje! Pod izgovorom da nas ne pokvari.

Volite svoju decu. Godine lete. Pamtiće svaki zagrljaj i poljubac. Neće pamtiti te važne poslove, zbog kojih ste ih prekidali u pola rečenice. Skuvajte mu supu, pravu, domaću, kad dođe za vikend, iz velikog grada gde studira. Spakujte mu čarape i čokoladu, krišom,  u torbu koju nosi na fakultet…jer to je ljubav…toga će se sećati.

Ne zahtevajte “ Dok ga Vi hlebom ‘ranite, da mora biti po Vašem” …jer nikad neće biti po Vašem, biće po njegovom, ali Vi to nikad nećete saznati. Kad Vas pita –Zašto? , ne odgovarajte – Zato što ja tako kažem! Objasnite. Argumentujte. Ne vladajte, jer nećete dugo vladati. Pričuvajte unuče, sa osmehom, pošaljite Vaše dete da se odmori. Nemojte misliti da ste žrtva, jer niste. Ukazano Vam je poverenje da ste u stanju da pričuvate dete Vašeg deteta.

Radujte se svojoj deci kad god Vam dođu. Širite ruke. Grlite. Dopustite da se i oni Vama raduju, dok god ste živi. Nemojte pretiti – Biće ti žao kad ja umrem! Jer Vama će biti najžalije kad umrete,  tada više nema vremena za popravke.

Kaka

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *