Dužni ste samo sebi!

 

Rođenjem stičemo usađeni osećaj dužnost dobrog sina, kćerke. Kretanjem u školu stičemo usađeni osjećaj dužnosti dobrog učenika. Upisom fakulteta stičemo usađeni osećaj dužnosti dobrog studenta. Udajom, ženidbom, stičemo usađenu dužnost dobre supruge, supruga. Rođenjem sopstvenog deteta stičemo usađenu dužnost najboljeg roditelja.

Svi ti osećaji dužnosti nisu rođeni samostalno, nisu se godinama  izgradili u vama, nego su nametnuti. Učenje po metodu prenošenje s koljena na koljeno. Oni jesu poželjni i „normalni“, ali su duboko usađeni u najranijim danima odrastanja, a i u kasnijem životu potvrđeni očekivanjem sistema u kome se tačno zna šta je dobro, a šta ne.

I onda tako živite te uloge dan za danom, uopšte nesvesni da ih i igrate, jer je to tako normalno, podrazumjeva se, očekuje se. Pa svi tako žive…

 

 

Ne dajete sve od sebe, nego i više od toga, čak šta više igrajući te uloge idete vrlo često i protiv sebe, a sve zarad opravdavanja neke uloge, očekivanja, oduženja za neku ljubav, održavanja nekog statusa.

Onda učite i svoje dijete tako. Da bude dobro, poslušno, da kad odraste bude doktor, da završi fakultet, da ima dobar posao pa će moći sebi priuštiti puno toga u životu, usađujete mu time nesvesna očekivanja. Iako kad odrastemo svi izgradimo različito vrednovanje pojma sreće.

A onda taj dugotrajni proces usađivanja i sva ta očekivanja se kad tad (kažem kad tad jer mislim da je to neminovno, ma koliko to svjesno ne priznavali ili svjesno eskivirali) suretnu sa Vama samima.

Sa onim šta je unutra Vas, jer Vi niste samo nečije dete, Vi niste sva ta očekivanja i to što je usađeno od drugih rođenjem. Vi imate pravo da odrastete u nešto što ste zaista Vi.

I onda haos.

I onda nastane ogromna zbrka jer sve što je učeno i godinama taloženo zagušilo je to Vaše ja. Treba vremena da iskristališete šta nije u redu, iako jasno osećate da nešto nije kako treba, pa pokušavate naučene metode, šoping, vježbanje, ali ne ide. I onda krene preispitivanje.

Onda spoznate da ste iz te dužnosti ka mami, tati, baki, dedi, suprugu, šefu, detetu otišli u totalnu krajnost i davali ste se tome i više nego što je trebalo, više nego što je i traženo od vas. I da ste se potrošili i vrlo često da niste „dobili“ nazad koliko ste pružili. A sve to jer je pojam „davanja“ oznaka ili merna jedinica za količinu ljubavi, požrtvovanosti, vrednoće.



Primer…. Iako iz dobrih namera majka podredi sav život detetu, ali nakon odrastanja to dete zbog toga oseća teret ili neku vrstu krivice i besa pa počne da vam zamera, a vi pogubljeni, jer em ne znate ni ko ste ni šta ste i ako ste se znali izgubili ste se, a sve zarad tog deteta, a ono to sad ne cijeni, a još vam i zamjera. I dolazi ogromno razočarenje.

A u stvari niste dužni nikom ništa. Prosto je. Dužni ste sami sebi. U kakvu god osobu ste odrasli, kakva god da ste majka, supruga, drugarica i ako ste dali sve od sebe, vi ste ok. Niste dužni nikom ništa. Dužni ste samo sebi.

Niste dužni da zbog preterane brige za roditeljima ta ljubav i briga preraste u okove koji sputavaju to Vaše ja, niste dužni da iz silne ljubavi ka deci, partneru zaboravite sebe i to Vaše ja. Jer i ne morate. Velika je pobeda kad shvatite da sve zamerke koje imate za druge u kontekstu davanja, nemaju veze sa njima nego sa vama.

Možda će vam ti isti roditelji, taj isti partner ili to isto dete kad se umorite i kažete da ne možete više, mislim sigurno će vam reći: „A što si se davala toliko, niko to nije ni tražio!“… I da ste se „davali“ upola opet bi bilo i više nego dovoljno. A vama to način iskazivanja ljubavi ka njima, požrtvovanosti…. I onda vaše razočarenje u njih..

Pogrešno. Godinama nas uče da je dete broj jedan, ako ga imaš u zivotu. I jeste, ali i ispred jedan ima nula. Kada svaka žena shvati da ona mora, jednostavno mora biti ok sama sa sobom, da bi odgojila dete koje je „zdravo“ i da to nije u suprotnosti sa ljubavi ka detetu, sve će biti mnogo lakše.

Jer kad tad taj osećaj „dužnosti“ i „istrošenosti“ toliko naraste, nadme se toliko da obuzme celo telo i vi pucate. I onda kad puknete i iskažete svo dugogodišnje taloženo nezadovoljstvo jer druge strane nisu shvatile to vaše davanje, nisu cenile, shvatite da samo ste baš vi i lično vi odlučili da se baš TOLIKO dajete.



I onda opet ako istinski zavirite u dubinu sebe i priznate sebi shvatite da nije moralo biti tako, niti je to iko zahtevao od vas.

To ne znači da ne trebate da težite da budete najbolja kćer, supruga, drugarica i majka. To samo znači da ne treba da dajete više nego što možete i što zaista i trebate dati. I to je ok. I ne treba imati osjećaj krivice zbog toga.

Ovaj vid viđenja i života i uloga je jedini da izbegnete razočaravanja u bližnje svoje, u sebe, da izbjegnete osećaj izdanosti i mnogo treba raditi na sebi da se on prihvati jer se od malena uči drugačije. Ali on daje osjećaj slobode.

Jer na kraju vi jeste npr. rodili to dete ali ono nije vaše vlašnistvo, ono je prazna tabla koja treba da se ispise u životu, nemate ni prava da vi pišete teze. Ma koliko vam bila dobra namera. Jer to su isto radili vaši roditelji vama.

U redu je biti dobar ka sebi. U redu je dati i sebi. U redu je naći vremena za sebe. U redu je oprostiti sebi. U redu je izviniti se sebi.

Jer sve što činite za druge, a osećate da štetite sami sebi, je nepotrebno i nepoželjno i vi na to niste dužni.

Dužni ste prvo sebi samima, da volite sebe i da brinete o sebi!

Autor: Maja Despot (Džejzerka)

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *