U čekanju prođe život…

 

U čekanju prođe život...

 

Najraniji momenti do kojih sežu sećanja, svakog od nas, je period detinjstva. Glavna cilj tog doba bilo je odrasti. Samo to je bitno. Samo to se čekalo. Odrasti. Biti velik. Jer kada si veliki možeš sve.

Devojčice su maštale kako će imati baš baš dugu kosu, jer im tu željenu dužinu majke obično nisu dozvoljavale, zbog nepraktičnosti. Čekale su da odrastu da bi se mogle šminkati, imati deset pari cipela na petu. Da mogu da izlaze u grad i da imaju dečka sa kojim će se „ljubiti u usta“.

Dečaci su čekali da porastu da mogu voziti biciklo –bemix, a posle toga maštali o autu koji će imati jednog dana. Čekali su dan kada će biti dovoljno veliki/odrasli da im se na porodičnim svečanostima dopusti, uz ostale odrasle muške članove porodice, da ispale koji metak iz pištolja, kako nalažu stari narodni običaji za te prilike.

Generalne izjave, karatkeristične za sve roditelje, tipa: „Dok si pod mojim krovom tako će biti!“ ili ona: „ Kada budeš punoletan, ti radi kako hoćeš!“  činile su da se punoletstvo čeka i dočekuje sa najvećim mogućim nestrpljenjem i oduševljenjem.

Ono donosi oficijalno priznanje društva da smo odrasli, mada nepropraćen očekivanim promenama, kako smo zamišljali da će biti. Onda se čeka završetak Srednje škola. Neki upisuju fakultete, a neki već sigurni da dalje školovanje i nije za njih tragaju za poslom.

 

 

 

Čekajući se čeka realizacija onog obećanja vezanog za pronalaženje posla datog od stranke, kumova, prijatelja, očevih drugara  i da status tog posla preraste u “stalno zaposlenje”.

Onda se čeka čin ženidbe i udaje. Čekaju to roditelji, familija i komšiluk. Vrlo važan čin da bi bili društveno prihvaćeni. Pronalaženje srodne duše koje nekima ide sa poteškoćom, a nekima gotovo nemoguće. Kad se ista pronađe, čekaju se povoljni uslovi  za svadbu i da se stekne nešto svoje. Svoje auto, stan, kuća ili da se opremi dio kuće od roditelja u kome će se stanovati.

Onda se planira i čeka prinova. Čeka se da se sazna pol i da porođaj prođe kako treba.  Sa strepnjom se čeka da zaraste pupčana vrpca, da prođu grčići, da narastu zubići. Da beba konačno može jesti čvrstu hranu, da prohoda. Da krene u vrtić. Pa onda između čekanja vrtića, čeka se i slobodan termin kod baka i dede da bi roditelji bar malo predahnuli. Pa ide i škola.

U međuvremenu, čeka se i taj avgust kada se ide na godišnji odmor. Čekaju se povoljni uslovi za drugo dijete. Pa se čeka sve navedeno ispočetka. Čeka se odobrenje kredita da se podmladi auto. Do ranih jutarnjih časova budno se čeka povratak mezimaca iz noćnih izlazaka (princip „veće dete, veća briga“ ). Čeka se punoljetsvo i matura i najponosniji osećaj- da deca postanu „svoji ljudi“.

Zabrinuto se čekaju nalazi starih roditelja, iako je dobro poznat životni ciklus. Samo da se ne pate. Čeka se da prođe vreme, da se preboli njihov odlazak. Čeka se da se deca poudaju, požene. Da im se pomogne oko svadbe. Da se renovira kuća pred penziju. U međuvremenu se čeka mesecima pregled kod doktora. Čekaju se izbori. Čeka se da prođu izbori. Čeka se mir. Teše se razočarana deca u društvo i čekaju se bolji dani.

Čekaju se bolji dani. Čekaju se unučići. Čeka se penzija.  Onda se čekaju najradosni dani vikenda jer su to dani kada deca i unučići dolaze u posetu. Naravno ako ste srećnik pa vas obilaze i imaju osećaj koliko  to znači jer ste im podredili i posvetili ceo život.

A onda svesni godina, bolesti, miri se sa time i iščekuje se kraj. Oprašta se sebi  i drugima.

I dok se okreneš, život prošao u čekanju…

Autor: Maja Despot (Džejzerka)

 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *