Rešenje je u tebi. Jeste možda malo dublje zakopano nego što se nadaš, ali je sigurno tu. Zove se vera. Vera u sebe, vera u ljubav i podršku više sile. Vera u pozitivan ishod. Zove se još i optimizam, entuzijazam, ljubav prema životu, zahvalnost za sve što jesi i sve što imaš, i sve što tek treba da postaneš i da dobiješ.
Život nije muka. Život nije ogroman problem sastavljen od bezbrojnih manjih problema koje jurcamo da sve rešimo da bismo konačno našli svoj mir, svoju sreću, i onda do sudnjeg dana uživali u njima. Život je škola, iskustvo, napredak, razvoj.
Ako probleme posmatraš kao neprijatelje, onda oni nikad neće biti nešto pozitivno i konstruktivno. Ali ako počneš da ih posmatraš kao izazove, kao lekcije, kao novo saznanje, onda se oni pretvaraju u saveznike, ne igledaju tako zastrašujuće i silno.
Život donosi na poklon razna iskustva. Neka nam se izuzetno dopadaju, a neka jedva podnosimo. Ona manje atraktivna su tu da nas nauče „kako ne treba“, a ona koja dočekujemo sa osmehom na licu su tu da nam pokažu ko smo, šta nas privlači, koji naš put, naša svrha, naši zadaci.
Od problema i muka se ne beži, jer se od njih ne može pobeći. To još niko živ nije uspeo. Ima nekoliko opcija. Problem se može detaljno analizirati i upitati zašto se on pojavio u našem životu, zašto baš sada i zašto baš nama, a onda polako, strpljivo tražiti rešenje.
Postoji još jedna taktika koju retko ko koristi. Posle dobre analize i pronalaska svrhe muke koja te je snašla, možeš sve prepustiti višoj sili na rešavanje.
Viša sila je ona koja je stvorila nas i sve oko nas. Bila ona inteligentna i samosvesna ili ne, u svakom slučaju je stvaralačka i veoma moćna. Savez za ovakvim magnatom može nam svima doneti samo koristi.
Ja često pomislim da, ako je dovoljno snažna da kreira sve te planete, sisteme, galaksije i univerzum, (ili univerzume), onda je taj moj problem za nju dečija igra. Nikad ne pogrešim kad je zamolim da mi pomogne.
Naprotiv, najčešće se desi da se problem reši u najkraćem roku, na najbolji mogući način, i optimalno za sve uključene strane. Najveće olakšanje u životu osetim kada poslemnogo mozganja dignem ruke i kažem – ja ovo ne mogu, ‘aj’ ti, i hvala ti!
Onda se potpuno smirim, i čekam. Strpljivo čekam, duboko verujući da rešenje stiže. Ne moram više ništa da uradim. Samo da ostanem pozitivna i da se unapred radujem.
Ako te je život pritisnuo, onako baš dobro pričvrljio, i ne pušta, to samo znači da nešto ne vidiš što treba da vidiš, nešto u sebi, nešto vrlo važno. To znači da ideš stranputicom. Da je u tebi suviše srdžbe, mržnje, nerazumevanja, netolerancije, nevere. To znači da si se odaljio od svega dobrog, prirodnog, vrednog pažnje. Život lupa šamare, bez pardona, kad ga ljudi ignorišu.
Ako ga ne osluškuješ, baveći se osudom, ogovaranjem, kukanjem, pljuvanjem (iako stvari i ljudi nekada stvarno izgledaju kao da su za osudu, pljuvanje, mržnju, nerazumevanje), toliko će te stisnuti da se tačno možeš udaviti.
Bog nema ruke da te dodirne i pokaže kuda treba da ideš. On za to šalje druge ljude, knjige, suptilne poruke, neprijatne okolnosti, pa čak i patnju. Sateraće te u ćošak, kad tad, i naterati da se predaš i osloniš se na njega. Zar nije pametnije da ne čekaš taj momenat?
Nije naše da pronalazimo životu mane. A ni ljudima. Niti okolnostima. Naše je da brinemo o sebi, najbolje što možemo. Da sebe proučavamo, unapređujemo, menjamo. Naše je da sve događaje prihvatamo kao korisna iskustva. Za sve postoji razlog. Sve ima svrhu. Ništa nije slučajno. Naše je da mislimo, mnogo, ne bi li shvatili šta život hoće od nas.
Ne bi li ukapirali šta je za nas najbolje, jer to ne mora biti ono što smo sebi zacrtali ili ono što svi rade. Ako pronađeš tu tanku nit u sebi, direktno sa Bogom, ako pronađeš sebe, možeš biti srećan i potpuno miran, ko god da si, gde god da si.
Zato, čeprkaj, traži, dumaj, sedi u tišini i ćuti sam sa sobom svaki dan. Osluškuj te tihe, suptilne poruke. Ako želiš nešto da promeniš, znaj, sve je do tebe i u tebi – i kada, i kako i zašto. Sve je u tebi.
