Živeo je jednom čovek koji je ceo život radio, a novac štedeo.
Nije mu bilo ravnog u škrtosti. Voleo je novac više od svega na svetu, i pred smrt je rekao svojoj ženi: „Kada umrem, hoću da sav moj novac staviš u sanduk zajedno sa mnom. Hoću da ga ponesem na onaj svet“.
Ponavljao je to stalno, dok nije dobio obećanje od žene da će to učiniti.
Došao je taj dan, i on je umro. Na sahrani, čovek je ležao u sanduku, žena je, u crnini, sedela pored, a pored nje je sedela njena najbolja prijateljica.
Kada je oproštajna ceremonija bila završena, i kada su počeli zatvarati poklopac sanduka, žena je ustala i rekla: „Samo momenat!“
U rukama je držala kutiju od cipela. Prišla je i stavila kutiju u sanduk. Zatim su kovčeg zatvorili i spustili u zemlju.
„Nadam se da nisi poludela i nisi stavila sav novac sa tom starom škrticom?“ – upitala ju je drugarica.
Žena je odgovorila: „Da, stavila sam novac tamo, kako sam i obećala. Pravedna sam hrišćanka i ne mogu lagati. Obećala sam da ću staviti novac zajedno sa njim u sanduk“
„Želis da kažeš, da si sve, do poslednje pare, poslala u grob?“ – iznenadila se prijateljica.
„Naravno“, – odgovorila je udovica – Uzela sam sav njegov novac, stavila ga na svoj račun , a njemu sam ispisala ček na pun iznos“.
