Mislila sam da ću umreti. Kasnije sam shvatila da se čovek tako oseća kada ga duša boli. To je jedna posebna vrsta bola i patnje. Sasvim jedinstvena. Čini mi se gora od svakog fizičkog bola. Iz nekoliko razloga. Prvo, jer joj nema leka. Evo, probajte da odete kod lekara i da mu kažete da vas boli duša. Šta će vam prepisati? Drugo, duševna bol pojačava, čak i prouzrokuje fizičku bol. Treće, oporavak ume da traje duže od svakog drugog oporavka.
Znala sam sve to kad me je životni neuspeh, posle nekoliko godina teškog truda i rada, potpuno oborio.
Dugo je trajala moja borba za uspeh. Godinama! Nisam odustala, nadajući se da ću jednom doći do cilja gde će me sačekati osmesi sa čestitkama i lovorikama. Vatromet, u najmanju ruku. Niša od toga nije me dočekalo. Posle sve te muke, truda, rada, verovanja, upornosti, izdržljivosti, posle svega – ništa. Naprotiv. Izdaja, prevara, nerazumevanje, još veće prepreke… Poraz, potpuni poraz.
Nisam mogla čak ni da pokušam da samu sebe nekako prevarim, da se utešim lažnim nadama. Ništa više nisam mogla. Samo da priznam poraz.
Batrgala sam se još neko vreme, još koji mesec, što je u retrospektivi bila greška. Ali morala sam, nisam luzer. Uostalom, učili su nas da moramo dalje, da emocije ne pokazujemo, da ne dozvolimo da nas kontrolišu, da ne budemo slabići i predamo se. Čitave su generacije tako učene. Sreća moja što sam sama sebe, kroz život, i što bi rekli „šleper” knjiga, nečemu mnogo korisnijem naučila.
U jednom trenutku, konačno je i intuicija pokazala svoju stidljivu njuškicu, da mi kaže, sasvim jasno, da pustim sve. Jednostavno da se pustim. Tako je i bilo.
Nikada ništa pametnije u životu nisam učinila. U potpunosti sam se predala. Pala. Mrtva. Ubijena. I onda sam ležala i ležala i ležala tako na hladnom tlu, u ranama, polu svesna. Primetili su poneki da nešto nije u redu. Pitali me, kako to da ja, večiti optimista, ne mogu da se pridignem, brže, ranije. Kako to uopšte, da takav optimista može, tako loše da podnese poraz.
Objasnila sam im da zamisle kako sam na bojnom polju, smrtno ranjena. Šta bi uradili da su na mom mestu? Mirovali bi dok ne nakupe dovoljno snage da ustanu. I ne samo to. Povukli bi se u mišju rupu da na miru vidaju rane. Zar ne?
Ne treba brže, ne treba bolje, ne treba smelije. Rane se vidaju strpljivo i polako. Ne samo da se u takvim trenucima ne treba boriti, nego čak treba dopustiti svim onim teškim, odvratnim, ubitačnim emocijama da nas šibaju. Neuspeh sa sobom vuče opasnu armiju negativnih osećanja. Sam po sebi, bio bi lak za podneti. Shvatiš da samo nisi uspeo u nekom pokušaju i kreneš dalje, u novi pokušaj.
Ali ne, poraz ti ugura u glavu i osećaj neadekvatnosti, bezvrednosti, ljutnje. Misliš da život nije fer, misliš da nisi to zaslužio, misliš da si najgori na svetu. Luzer, nesposobnjaković, baksuz. Još ako je novi poraz jedan u nizu mnogih, nema kraja paradi mučnih sumnji i strahova.
Pustila sam da me obore. Svejedno sam bila suviše slaba da im se oduprem. Ipak, znala sam da ću ojačati, kad tad. Da ću biti toliko jaka, ne samo da im se suprostavim, nego da ih sve oteram u Pakao odakle su i došli. Takođe, znala sam da je, sve to što mi se dešava, za moje dobro. Da će ovo sve strašno biti čvrsti temelji moga budućeg uspeha, mog još snažnijeg JA. Zato sam ih pustila da me dotuku. Ranjena, nisam u stanju da se borim, ali isceljena, odmorna, nova? Do poslednje kapi krvi!
Nemojte me pogrešno razumeti. Život oko mene se i dalje normalno odvijao. I dalje sam morala biti majka, supruga, prijatelj, volonter. I dalje sam svaki dan stavljala ručak na sto, prala veš i peglala suprugu košulje. To što sam doživela neuspeh nije mi dalo za pravo da stavim pauzu na čitav svoj život.
Ali mi je dalo za pravo da pošteno odbolujem, to što me je mučilo. Da pustim sve te emocije da prođu kroz mene svom silinom, da se istutnje i pokažu zube. Nisam im dozvolila da imaju kontrolu nada mnom, ali sam ih pogledala u oči i sagledala sve što sa sobom nose.
Pritajite se i umirite kad vas život pričvrlji u neko ćoše. Ponekad treba znati kvalitetno odustati. Pustite svaku emociju da prođe kroz vas. I onu u kojoj uživate i onu koja vas jako muči.
Sačekajte da taj tajfun prođe. Onda sačekajte još neko vreme, s ljubavlju i strpljenjem, kako biste čuli svoju oporavljenu dušu kako vam daje dalje instrukcije. Nemojte jadikovati. Od te silne priče nećete biti u stanju da čujete, taj tihi, nežan šapat osnažene duše.
