Čvor

Mnogo smo se zatvorili, povukli u sebe, postavili granice, podvukli crte, ukočili se iznutra kao da smo progutali motke, pazimo da ne budemo povredjeni, uvredjeni, dotaknuti.

Brojimo ko je koga koliko puta prvi zvao i ko se kome javio, vodimo evidenciju ko je kad platio kafu a ko kupio skuplji poklon za rodjendan. Ko je uzvratio učinjenu uslugu. Ko nije bio tu kad nam je bio potreban.

Ne dozvoljavamo suprotne stavove. Ne prihvatamo različitost. Lako eliminišemo ljude iz svog života i još se ponosimo kako smo radikalni i dosledni u tome.

Sitničarimo. Zajedljivo komentarišemo. Ili nadmeno ignorišemo druge, ubedjeni u nadmoćnost sopstvenog mišljenja.

Kad vam se neko od srca izvinio ili samoinicijativno priznao da nije u pravu? Kada ste to vi uradili?

“Sorry” seems to be the hardest word.

Divim se starijim ljudima koji sa godinama postaju pitomiji, vedriji, prilagodljiviji, tolerantniji. Onima koji nisu dozvolili da kad sumiraju život ostanu jedino gorčina i čvsto postavljene brane oko sopstvenih istina.

Otvoriti se, progledati, rastvoriti dlanove, polomiti onu motku iznutra, razvezati čvor u stomaku i onaj u glavi, gledati ljudima u oči očima što sijaju, dopustiti usnama da se smeju široko i iskreno.

Jer osmeh izaziva osmeh a posle je sve lakše.


Komentari

komentara

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *