Svi se plašimo tih dvaju dana u našem životu. Dana koji će svakako doći, bez obzira koliko se trudili da o tome ne razmišljamo. Dan kada vaša majka ode. Dan kada vaš otac ode. Namerno ne pišem reč „umre“. Jer naši roditelji nikada ne umiru. Odlaze, da. Prestaju da budu pored nas, da. Ali ne umiru. Baš kao što ni prava ljubav ne umire.
Ako sada čitate ove reči, znate o čemu govorim. Bez obzira na to da li ste izgubili oca ili majku pre mnogo godina ili se to dogodilo nedavno, vaš život se već jasno podelio na dve celine: „pre“ i „posle“.
Praznina koja je nastala u srcu i dalje postoji, i od toga se ne može pobeći. S vremenom će bol početi postepeno da jenjava, ali nikada neće potpuno nestati. Jednostavno ćete naučiti da živite s njom. Da se radujete životu i glasno smejete s tom prazninom u srcu. I to je naša sudbina. Upravo to bi naši roditelji najviše želeli – da znaju da živimo, da znaju da smo se snašli, da znaju da smo postali njihov nastavak na ovoj Zemlji. To znači da sve nije bilo uzalud.
Gubitak roditelja jedno je od najtežih iskušenja u životu. Čak i ako ste se svađali s njima, to ne čini ništa lakšim. Boli isto kao i one koji su bili bliski sa svojim roditeljima, provodili mnogo vremena s njima i zvali ih svaki dan. Jer gubimo one koji su bili s nama od prvih dana života, onu u čijem telu smo rasli iz sićušne tačke u simpatičnu bebu. Prihvatiti to, pustiti – veoma je teško.
Vaši roditelji su prvi ljudi koje ste videli u ovom svetu. Naučili su vas da govorite, hodate, držite kašiku u rukama, čitate, pišete… Upravo su oni oblikovali vas takvima kakvi ste danas.
Nisu bili sveci, vaši roditelji. Kao ni vi, kao ni svi ostali ljudi na Zemlji.
Ali trudili su se koliko su mogli da vaš boravak na ovom svetu učine ugodnim, da vas nauče da preživite u njemu, da se borite i postanete dostojni ljudi. Da li su uvek postupali ispravno ili ne – to je već drugo pitanje. Jedno se može tvrditi s punom sigurnošću: bili su spremni da za vas daju život. Bez oklevanja ni sekunde. Bez žaljenja ni za čim i s osmehom na licu.
Bolovali su i borili se za vas kao niko na svetu. Kakva god bila vaša uverenja, verujete li u Boga ili ne, ali ovo je činjenica: sada, kada više nisu na ovom svetu, ne mogu vam fizički pomoći. Osoba koja je uvek bila pored vas i toliko toga učinila za vas – sada je slobodna. Od svega. I od te borbe za nas – takođe…
Veoma je tužno što je naš život tako uređen: moramo se opraštati od najmilijih i najdražih. Od onih za koje smo bili centar svemira. Ali niko to ne može izbeći. Tu bol moramo doživeti do kraja. Čak i kada vam bude lakše, ona će se povremeno vraćati. S omiljenom pesmom koju slučajno čujete na ulici, sa starim naočarima vašeg oca na koje naiđete u ormaru, s omiljenom šoljom vaše majke…
A najviše će boleti za vreme praznika, kada posebno snažno osećate da sada nemate kod koga da odete u goste. Kada shvatite koliko vam nedostaju porodična okupljanja, koja su vas ponekad i umarala i činila se tako dosadnim. Moraćete to naučiti – živeti bez njih. Tako da tuga i žalost ne zasene vaš život, tako da vaš život bude onakav kakav bi oni želeli – srećan.
Vaša majka ili otac ne bi želeli da godinama plačete i ne radujete se životu nakon njihovog odlaska. Osoba koja vam je toliko značila želela bi nešto sasvim drugo: da nastavite da živite, otkrivate svaki dan nešto novo i prelepo. Jer to je bio cilj njihovog života na Zemlji – da njihovo dete bude srećno. Zato ih ni u kom slučaju ne smete izneveriti.
Radujte se svakom trenutku života i svakom novom svitanju. Ne zaboravite da, čak i sada kada vaše majke ili oca nema pored vas, oni su i dalje tu. Kako god to nazivali: paralelnim svetovima, svetlom uspomenom u duši ili na neki drugi način, suština je ista – vaši roditelji su uvek s vama. Ne možete ih videti, ne možete ih čuti, ali uvek osećate njihovo prisustvo.
Ne tugujte sami. Podelite svoju tugu sa ostalim članovima porodice. Verujte, niste jedini kojima je toliko tužno i bolno. Sećajte se lepih trenutaka, tražite podršku jedni u drugima. To mnogo pomaže. Mnogo više nego što se može činiti na prvi pogled.
Razgovarajte o ovoj temi sa svojim prijateljima, kolegama. Svima nam je suđeno da pre ili kasnije prođemo kroz ovo iskustvo, i bićete iznenađeni koliko vam je lakše kada to podelite s nekim. Takav je život: svi prolazimo kroz takva teška iskušenja, a podrška drugih ljudi mnogo pomaže.
Naš boravak na Zemlji je veoma kratak, i možemo nastaviti život onih koji su otišli samo na jedan način – čuvanjem sećanja na njih u svojim srcima. Pričajte o njima svojoj deci, unucima. Sećajte se voljenih ljudi tokom porodičnih proslava i svečanosti.
Ponekad će vam se čak činiti da su oni tu – samo pružite ruku. Takav je paradoks našeg života: ostajemo čak i kada odemo. U sećanju. U srcima. U dušama. Ako uvek budete sećali i pričali o onima koji su otišli – oni će živeti večno.
Prvih dana nakon gubitka čini se da vaše suze nikada neće presušiti, a rana na srcu neće zarasti. Ne dozvolite da vas tuga povuče na dno i zaseni sunce. Obrišite suze, pogledajte kroz prozor – život se nastavlja.
Vaša majka ili otac ni za šta na svetu ne bi želeli da plačete i ne radujete se životu. Oni su vaš izvor života i radosti. Poklonili su vas svetu da ga učinite boljim i da vi sami budete srećni. Nemojte ih izneveriti.
