Glavni znak zavisti – vrlo je jednostavan i primetan. Ali on nas obično zbunjuje. Jer onaj koga smatramo prijateljem, rođakom, žali nas kada nam se nešto loše dogodi.
Šta je neverovatno! Na primer,čovek se prilično hladno odnosio prema nama. Kritikovao, obraćao oštrim rečima, čak ismejavao. Nije nas hvalio za uspeh, nije podržao u poduhvatima… A čim se desilo nešto loše, potpuno je promenio svoj stav prema nama!
Verovatno smo pogrešili u vezi s njim? Verovatno je dobar prema nama. Ispituje detalje, uzdiše, daje savete i čak nudi pomoć. Malu, ali pomoć! I ponovo saznaje kako smo toliko pogrešili i upali u nevolje. Kako smo se razboleli ili od čega je umro nama blizak čovek. I zašto nas je muž napustio? Kakav nitkov. Šta je rekao na oproštaju? Šta smo osećali?
Takvo saosećanje čovek iznenada počinje pokazivati ako imamo problema. Takav se interes za nas probudio. A sumnjali smo da je taj čovek zavidan!
I tačno smo sumnjali. Zato što zavidnik oseća bol kada zavidi. Aktiviraju se iste oblasti mozga, koje su odgovorne za fizičku bol. U suštini njega boli od zavisti, jer nas mrzi u duši! Antropolozi pišu: pesnice zavidnika se stiskaju, zubi se stiskaju, napet je, mučno mu je da vidi naš prosperitet…
I onda počinju loše stvari da se događaju! Možete samo zamisliti kakvo olakšanje doživljava zavisnik. Bol je nestao! Pošto, sada ne postoji predmet zavisti, mi smo u nevolji. Osećamo se loše. A njemu je dobro! Zato uživa u detaljima. Hrani se njima. I radostan, čak je spreman da oprosti. I malo da pomogne, da uživa u spektaklu nesreće i gubitka. Ili stida i bolesti…
To je i razlog promene odnosa. Pogledajte bliže: videćete osmeh, skriven i malo primetan, kao onaj na antičkoj statui, na licu zavidnika. On je toliko zadovoljan da svoju radost loše krije. I iza reči saosećanja, čak se to i oseća…
Zavidnik nas stalno podstiče da pričamo o nesreći koja nas je zadesila. A kada se problem reši ili prođu teška vremena, sve će se vratiti na staro mesto. I zavidnik će nas opet klevetati, tračati iza leđa, gledati prodornim očima, obezvređivati i omalovažavati…
Ovo je glavni znak zavisti. Samo u nevolji ili u tuzi, gubimo budnost i zapažanje. I prihvatamo utehu zavidnika, iako sve u duši protestuje… Pa, čak i takvo „saosećanje“ je bolje od mržnje. Ali ne treba biti iskren sa tim ko se hrani vašom nesrećom i gubitkom…
- Anna Kirjanova
Jedan od glupljih tekstova…