I sreća će doći

Svi imaju loše dane, a Henriju Altmanu, koji u filmu „Najljući čovek u Bruklinu“ glumi Robin Vilijams, takav je svaki dan. Večito sarkastičan, svadljiv, on stalno piše negativne kritike i sve ga nervira.

A onda iznenada, na rutinskom lekarskom pregledu, sazna da ima aneurizmu u mozgu.

Večito nestrpljivi I nervozni Henri počne da viče na doktorku i zahteva da mu kaže koliko mu je ostalo.

Doktorka i sama ima loš dan. Sočena sa Henrijevim besom i uvredama, setivši se naslova iz časopisa “Ćurka se ispeče za 90 minuta”, odgovori:

– 90 minuta.

Šokiran i potresen strašnom vešću, Henri pokušava da za preostalih sat i po ispravi sve greške koje je napravio u životu. Sa ženom, sa kojom vodi hladni rat, sa sinom kome nije oprostio što je odlučio da se bavi plesom, a ne pravom, s bratom… Sat i po je jako malo da popravite život, ali sasvim dovoljno da razmislite o njemu i shvatite da mnogo toga treba ispraviti.

Uoči svake Nove godine primetim sličan metež – kao da ljudi pokušavaju da za sat i po isprave sve ono što nisu postigli cele godine.

I svaki put se pitam: zašto je to potrebno raditi u poslednjem trenutku?

Zašto 30. decembra?

Kao da je Deda Mraz neki strogi profesor, koji će doći i u životno svedočanstvo vam upisati slabu ocenu za loše vladanje.

A to je samo dan posle koga ćemo u kolonu „datum“ upisivati nove brojeve – to je sve.

31. decembar je samo običan dan, a ne ispit.

U jednoj sceni filma doktorka pita pacijenta:

– Koji je danas dan u nedelji?

A Henri tužno odgovara:

– Bože, koliko sam ih uludo potrošio…

Tu je i jedna zanimljiva rečenica, koja mi se posebno urezala u sećanje:

Sve porodice su normalne, dok ih dobro ne upoznaš.

Stvarno je tako! Kao kod Tolstoja.

I doktorka je u teškoj životnoj krizi, takođe proživljava najgori dan u životu.

Zove majku i kaže:

-Mama, danas je najgori dan u mom životu.

A majka:

-Kada ćeš mi prepisati lekove? Ti si lekar!

– Mama, zovem te zbog drugog…

– Šta je važnije? Gde su moji lekovi?

Nema podrške, nema razumevanja, a tako je potrebna…

Robin Vilijams je snimio ovaj film neposredno pred smrt.

Kažu da se tim filmom oprostio od svih i preneo veoma važnu poruku.

Henri pita doktorku:

– Kako biste proživeli poslednjih 90 minuta?

A ona odgovori:

– Trudila bih se da budem srećna.

Nasmešio se i poklonio joj sat koji je odbrojavao 90 minuta, kao da kaže: Onda to uradite, i to ne zato što su vam poslednji.

Dobar film.

Govori da život ne treba da bude imitacija sreće.

Podseća da voleti čoveka znači razumeti njegova osećanja, čuti njegove reči, poštovati njegove želje.

I da ništa ne smete odlagati za posle, da ne biste morali da popravljate stvari u poslednjem trenutku.

Treba da živite ovde i sada, jer je danas sreda, a ne zato što uskoro dolazi Nova godina.

I sreća će doći…

Možda vam se i ovo dopadne:

WEB PREPORUKE

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
ovde unesite svoje ime