Nekad nam se činilo da nam mama i tata previše brane, lišavajući nas svih radosti bezbrižnog detinjstva.
Ali, sada razumemo da su neke od zabrana na korist, i nama, sada već odraslima je ponekad drago, i sa osmehom se sećamo tih vremena.
Ovaj tekst će vas podsetiti kako je bilo biti dete strogih roditelja.
1. U društvu uvek ste bili prvi koji ste morali ići kući, dok su ostali nastavljali da se zabavljaju.
2. Da biste otišli da prespavate u kući druga ili drugarice, uvek ste morali ostavljati adresu, telefon i drugu kontaktnu informaciju o toj porodici, pripremali ste detaljni izveštaj o njihovom poreklu, a takođe obećali da nećete piti i da ćete biti u krevetu do 10 sati uveče.
3. Svaki put, kada su vaši prijatelji pravili plan, gde bi mogli otići na neku večernju žurku, znali ste da će roditelji reći „ne“. Zato ste se sa sličnim pitanjima morali obraćati 2-3 dana ranije, da bi vaša molba mogla biti razmotrena.
4. Pre nego što ste se obratili roditeljima sa bilo kojom molbom, vežbali ste pred ogledalom, ne samo svoju reč, već i odgovore na moguća pitanja.
5. Ma i uopšte, pre nego što pitate o bilo čemu, trebalo se uveriti da su roditelji u dobrom raspoloženju.
6. Teško uzdišući, i sa očima punim tuge, ponekad ste govorili: „Ma… nije bitno. Svejedno mi nećete dati…“ Bila je to lukava varka, pre zaista vežne molbe.
7. Samo jedan jedini put mogli ste pokušati pitati da odete na nečiju žurku. I savet drugara „pitaj još jednom“ apsolutno nije delovao.
8. Uvek se moralo birati između izlaska u petak, ili izlaska u subotu, zato što apsolutno sigurno vas roditelji ne bi pustili na oba.
9. Najstrašnija panika je počinjala kada su vaši prijatelji po sto puta menjali planove, te ste u isto vreme morali ponovo objašnjavati roditeljima gde ćete ići, i šta ćete tamo raditi.
10. Lagali ste, jer je to bio jedini način da pobegnete od kuće. I, da.. još uvek, s vremena na vreme, lažete.
11. Niste psovali dok niste završili srednju školu ili fakultet.
12. Vi nikad niste imali razgovor „o onome“ sa svojim roditeljima. Moguće da su oni pokušavali da vam poture knjigu tipa „Kako se menja telo“, dajući vam priliku da se o tome lično informišete.
13. Za vreme večere obično ste pričali o tome kako se stvari odvijaju u školi, ali nikad niste pričali o svojim prijateljima(prijateljicama), ili zaljubljivanju. Da, i što su više roditelji brinuli o tome, sve manje šanse je ostajalo za priče o vašim ljubavima.
14. Vi se i sada ne možete obući, a da ne pomislite šta bi rekli roditelji o ovoj garderobi. O, koliko ste se često svađali zbog prekratke suknje, ili preterano izazovne garderobe!
15. Probušiti uši – to je taj maksimum promena kome ste mogli podvrgnuti telo. I nikakvo ekstremno farbanje kose, tetovaže ili ne daj bože pirsinga – jedino ako ste bili spremni dospeti u pakao, naravno.
16. Kada ste gledali televizor zajedno sa roditeljima, uvek se prebacivao kanal, ako je postojala, čak, i najmanja mogućnost poljupca, i ne daj Bože, nešto više…
17. Vaši roditelji su uvek pokušavali da se upišu u pratioce školskih putovanja i ekskurzija.
18. „Zovi, kad stigneš“, „Ti tako i u gostima radiš?“, „Skloni laktove sa stola“, „Nemoj da me sramotiš“… fraze koje ste čuli hiljadu puta.
19. Godinama ste sanjali o tome kako ćete živeti po sopstvenom planu.
20. Ali, uprkos tome, roditelji uvek ostaju za nas najbolji na svetu.
A cemu sluzi ovaj tekst? Meni je recimo posluzio samo da mi otvori secanje na grozno detinjstvo,na mrznju majke,pakao u kuci,neslaganje koje i dan danas traje i nema trika da se promeni (Pokusavam da nadjem zajednicki jezik od svoje 12. godine),kao i na to da sam skoro zatrudnela a da mi majka to nije znala jer bi me osudjivala i ne bi se radovala mojoj bebi,da sam tu istu bebu izgubila a da majka ni to naravno ne zna i da samo mogu dazahvalim Bogu sto ne moram vise da zivim sa njom..osim otvaranja rana,zasto ste napisali ovaj tekst?
Draga Ana, i ne znamo se, ali ja vas u potpunosti razumem. Uvek kazem“ da sto roditelj moze da te upropasti ne moze niko“!
Ovo nije opis dobrih i strigih roditelja koji idgajaju dobru dhecu. Ovo je opis idiota. Hvala Bogu, moji nisu bili takvi (iako mi se ponekad činilo da jesu. ?