Mihail Labkovski o formiranju samopoštovanja kod dece:
„Dete nema samopoštovanje, ocenjuju ga roditelji – to su prvi ljudi koji formiraju njegovu viziju o sebi. Neko svoju decu obožava, ćerka im je princeza, njihov sin je najjači, i generalno, oboje su genije. A odrastaju kao potpuni gubitnici.. Zašto?
Jer mama i tata su takvi. Roditelji mogu paziti I maziti svoju decu, ali u isto vreme, ako ne vole sebe, biće problema sa vaspitanjem. Drugu situaciju ne treba ni objašnjavati. To je kada roditelji kažu detetu: „Jesi li ti debil, Ko tako seče hleb, skloni se, nisi ni za šta sposoban..”
Jedan istraživač je uzeo iskustvo Pavlovljevog psa, samo što životinji nije davao hranu, već ga je udarao strujom. Kavez je bio zatvoren i vremenom je pas prestao da pokušava da pobegne od elektrošokera. Zatim je premešten u tor sa vučjakom, ali ipak nije pokušao da pobegne – tako se formira stečena bespomoćnost.
Takođe, deca kojoj su u detinjstvu govorili da ne mogu ništa, postaju klasični nesposobnjakovići – ništa ne žele, nigde ne teže, plove nizvodno. I sam sam tako živeo do 50. godine, a mnogi ljudi tako provedu ceo život.
Dete se ne može kritikovati, ne treba mu reći „loš si“, već „loše si uradio“. Dete, takoreći, treba da ostane po strani, raspravlja se samo o akciji, dejstvu. Ne „ne skači u baru, već „zaobiđi tu baru“, ne „ne“, već „da, ali na drugi način“.
