Pet inspirativnih priča

1. Jednom je stari, mudri Kinez išao poljem prekrivenim snegom i ugledao stariju uplakanu ženu.
– Zašto plačeš? – upitao je nju.

– Zato što razmišljam o svom životu, mladosti i lepoti, koju sam posmatrala u ogledalu, kao i o muškarcu kog sam volela. Bog je bio okrutan jer mi je dao sposobnost pamćenja. Znao je da ću se setiti proleća svog života i zaplakati.

Mudrac je stajao na snežnom polju i razmišljao, zagledan u neku tačku u daljini. Iznenada je žena prestala da plače:
– Šta vidite tamo? – upitala ga je.
– Polje ruža –  odgovorio je mudrac. – Bog je bio velikodušan kad mi je dao sposobnost pamćenja. Znao je da se zimi uvek mogu setiti proleća i osmehnuti se.

 

2. – Shvati… Stalno se svađamo… Ne možemo da budemo zajedno, zar ne?
– Voliš li višnje?
– Da.
– A da li ispljuneš košticu kada ih jedeš?
– Naravno.
– Isto je i u životu … Nauči da ispljuneš koštice a da istovremeno voliš višnje.

 

3. Četiri sveće su postojano gorele postepeno se rastapajući… U prostoriji je bilo tako tiho da se moglo čuti kako sveće razgovaraju pucketajući plamenovima.

Prva sveća je rekla: „Ja sam spokojstvo. Nažalost, ljudi ne znaju kako da me sačuvaju. Mislim da mi ne preostaje ništa drugo, osim da se ugasim!“ I, plamen se ugasio.

Druga je rekla: „Ja sam Vera. Nažalost, nikome nisam potrebna. Ljudi ne žele da čuju za mene i zato nema smisla da i dalje gorim.“ Čim je to izgovorila, ugasila se.

Ožalošćena, treća je rekla: „Ja sam Ljubav. Ali  nedostaje mi snage da i dalje gorim. Ljudi me ne cene. Ne umeju ni da pružaju, niti da primaju ljubav.“ Potom je i ova sveća zgasla.

Iznenada je u sobu ušlo dete. Videvši tri sveće koje su se ugasile, ono se uplašilo i povikalo: „Šta vam je!? Morate goreti! Plašim se mraka!“, i pritom je zaplakalo.

Uznemirena, četvrta sveća je rekla: „Ne boj se! Nemoj plakati! Sve dok plamtim, mogu se zapaliti i preostale tri sveće. Ja sam NADA“.

 

4. Jedna žena je, hodajući ulicama Pariza, ugledala Pikasa kako crta sedeći za stolom jedne ulične kafeterije. Upitala ga je da li bi hteo nju da nacrta za odgovarajuću nadoknadu.
Pikaso je pristao. Za samo nekoliko minuta crtež je bila gotov.

– Koliko vam dugujem? – upitala ga je žena.
– Pet hiljada franaka – odgovorio joj je Pikaso.
– Ali bilo vam je potrebno samo tri minuta – ljubazno ga je podsetila.
– Ne – usprotivio se Pikaso – za to mi je bio potreban ceo život.

 

5. Jedna devojka je sedela na klupi u parku i gorko plakala, kad je pored nje prolazio dečak na triciklu. Bilo mu je žao devojke, pa je upitao nju:
– Zašto plačeš?
– Oh, dušo, ti ne možeš to da shvatiš – odmahnula je rukom devojka.
Dečaku se učinilo da je ona nakon toga počela još više da plače. Ponovo joj se obratio:
– Da li te nešto boli? Hoćeš li da ti dam igračku? Imam ih puno…
Devojka se još više rasplakala:
– Oh, dečače – odgovorila mu je – nikome nisam potrebna i niko me ne voli.
On je ozbiljno pogledao u nju i rekao:
– Jesi li sigurna da si ih baš sve pitala?


Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *