Karma. Dobra priča o tome koliko je važan svaki naš izbor.

 

Nezavisno od toga da li verujete u karmu ili ne, ipak vas nešto tera da se zamislite: očiglednost povezanosti između onog šta radite i  kako  vam se to vraća kroz neko vreme. Ali, šta ako je stvarno istina?

I kad umremo, i ponovo dobijemo mogućnost vraćanja u život. Kakav će on biti? Kakav bi mogao da bude…

 

Записки киевского врача О чем думает доктор, когда не лечит.

 

 

 

 

… Gospođa Ana je umrla prilično mirno. Moždani udar se dogodio u snu, i zato se probudila, ne  u svom krevetu, već u prostranoj sobi sa mnoštvom drugih ljudi, koji su, poput nje, očekivali da vide nešto drugačije.

Proguravši se između ljudi, i shvativši šta je i kako je, gospođa Ana se našla pred velikim šalterom sa natpisom „Informacije“, i tek iz trećeg pokušaja, na njeno zadovoljstvo (jer je prva dva puta bila vraćena u red), debela šalteruša je primetila njeno prisustvo i pronašla je u bazi podataka.

– Evo, vaša odštampana karma, treći kabinet sa desne strane, iza ćoška, tamo ćete dobiti kvalifikacije. Onda ćete se vratiti kod mene. Sledeći!

Gospođa Ana je poslušno uzela papir, ništa u njemu nije razumela, i nastavila u rečenom pravcu.

– Molim, vašu karmu! – gospođa Ana se trgla od iznenađenja

– K-karmu?

– A vi možete dati nešto drugo? – ironično upitaše iza šatera, i bukvalno oteše iz ruku gospođe Ane odštampan papir.

-M…da.. vaša karma i nije baš nešto… Sa količinom vaših prikupljenih bodova možete kupiti 138 godina zemaljskog života, 200 godina ptičijih, ili 300 godina u obliku kamena ili drveta. Preporučujem kamena, drveća ponekad seku…

– Sto trideset osam…- počela je računati gospođa Ana, ali su je ponovo prekinuli.

– Upravo sto trideset osam uobičajenog, neupadljivog života, bez neobičnih dešavanja.

– A sa neobičnim?

– Pa, birajte sami. Neubičajenog je mnogo. Talenat – 40 godina života, bogatstvo – u zavisnosti od veličine, brak- iskreno rečeno, uništava  pola života. Deca, svako oduzima po 15 godina.  Želite li decu?

– Ne… mislim, da… dvoje, troje..

– Morate se odlučiti.

– Brak, troje decu, talenat, bogatstvo, i da putujem po svetu! – u jednom dahu ispalila je gospođa Ana, grozničavo se prisećajući šta joj je nedostajalo u prošlom životu, – i lepotu!

– Ma, da… – nasmejali su se iza šaltera. A sada, poštovana gospođo Ana, da saberemo. Brak – to je 64 godine, ostaje 64. Troje dece, još minus 45. Ostaje 19. Talenat, recimo, ne svetskog ranga, već tako, regionalni, recimo 20 godina. A bogatstvo – 20 godina minimum. Trebalo je bolje živeti prethodni život, nakupili biste godina.

– Ali… šta ako…- ugrizla je usnu gospođa Ana – ako ništa od toga…

– Ako ništa, onda ćete proživeti 138 godina u skučenom stančiću, dovoljnom za jednu osobu, i pri zdravom načinu života, idućeg puta imaćete više prikupljenih godina, za izbor sledećeg života – prekinuli su gospođu Anu.

– I ništa ne može da se uradi?

– Može, kako ne može – omekšali su iza šaltera. Možemo vam organizovati teško detinjstvo, onda će se osloboditi desetak godina. Možemo brak učiniti kasnim, onda neće oduzeti pola života. Ako se razvedete, oslobađa se još koja godina, a ako je muž još i nasilnik, tu postoji mogućnost da dodamo i globalni talenat.

– Pa, to je pljačka…

– Opasna svekrva, ne bi bilo loše, čisti karmu, možemo i invalidnost iz detinjstva. A ako poželite…

– Ne želim!- pokušala je  gospođa Ana da preuzme kontrolu nad situacijom. Ovako, molim, dvoje dece, brak recimo na 40 godina po današnjem kursu, talenat, nek bude regionalni, pa i bogatstvo, samo za putovanja, ne više.

– To je sve? Da dodamo malo i lepote? Ostalo vam je još 50 godina… Ne? Onda kompletiramo. Žena iza šaltera izvadi veliku šolju i poče sipati u nju prah različitih boja, gunđajući sebi u bradu:  „Brak četrdesotogodišnji – ima, dvoje deca – ima, talenat… talenat.. dovoljno je, novac… dodato, aha evo i muz.. Gotovo!“

Gospođa Ana je sa nevericom pogledala na veliku šolju, napunjenu šarenim peskom, koju su joj pružili iza šaltera.

– A šta ako, recimo, ne iskoristim sav talenat, proživeću duže?

– Kako ćete proživeti – to je vaš problem. Porudžbinu sam vam spakovala, razblažite vodom i popijte. Spakovana roba ne može se menjati i vraćati. Ako kupite kaput, i ne želite da ga nosite, to je već vaš problem.

– Ali…

– Račun-faktura, uveram vas, neće vam biti potreban.

– Ali…

– Šta „ali, ali…“ Sudbinu ste sebi odabrali,  pretpostavke smo vam dodali, sve ostalo je u vašim rukama. Aparat sa vodom je iza ćoška. Sledeći!

Poslednja stvar o kojoj je pomislila gospođa Ana pred sopstvenim rođenjem je bilo: “ Sve, kao da  je ispravno, ali postoji nekakav osećaj da su me negde prešli…“

Mada nije, samo joj je sevnula prolazna iskra u glavi, zanimljivo, kako će je nazvati?…

 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *