Ovaj omrznuti polukompliment, svaki put me obori s nogu! Prvo, gde vi vidite povezanost između lepote i prisustva muškarca? .. I drugo, ne mogu da shvatim , ako nisam u vezi, znači da u meni obavezno mora da postoji neka greška?
Avaj, sve je mnogo gore. Sama sam, jer ne postoji razlog „da ne budem sama“… Pa, zamislite … nemam jaku potrebu „da imam momka“, a tim pre ni potrebu „da se udam“. I nije stvar u tome da sam ja neka fanatična feministkinja. Sve je sasvim suprotno – previše sam naivna.
Tako se desilo, ja verujem u ljubav i čiste odnose. I dok ta vera bude živela u meni, na manje ne pristajem. Možete mi satima držati predavanja na temu „muškarci – poligamska bića“. Možete me ubeđivati da sam antika, staromodna, glupa i živim dečijom fantazijom. Ali, ja radije biram samoću, nego te gluposti u čokoladnom omotu, koje tako svesrdno pokušavate da mi gurnete.
Nikada neću shvatiti žene koje ne osećaju potrebu za Muškarcem, već za „prisustvom muškarca“ … ili očajnički pokušavaju da se udaju što pre, jer je „došlo vreme“ .. A kakva, dođavola, može biti starost?!
Šalite se? …
Možda ja nešto ne shvatam u životu, ali po mom mišljenju, potreba za bliskošću, za intimnošću, za udajom, a posebno za decom – je nešto što normalna žena može oseti samo sa određenim muškarcem!!! A ne zato što se kod nje iznenada probudio instinkt ili je „došlo vreme“, i ona trči da traži muškarca. Što brže …
A potom, iznenada se ispostavilo da to nije ono što je želela. Zbog toga – suze, plač i razvod. Ne, hvala, zadržite sve to za sebe. A ja imam drugačiji cilj, jer želim da – volim i budem voljena !! To je to, ni više ni manje.
Želim da budem pored voljene osobe ne zbog toga što tako treba – već zato što je baš on taj koji mi je drag. I da bi mu od mene, pre svega, bila potrebna ja, a ne ono što ja mogu da ponudim. Želim da dovedem svoj odnos ne do svadbe, već do smrti ….
Da budem verna devojka i dostojna žena. Dete, ne samo da „začnem“, već podarim voljenom muškarcu. I da budem dobra majka! Želim da izgradim svoju sudbinu bez gledanja okolo, i da živim po razumu i osećanjima.
Društvo može da nameće šta god hoće. Ali, samo mi sami odlučujemo šta da radimo sa tim. I ja sam uverena da neko još misli isto tako. Ne znam koliko još puta mi predstoji da se opečem, pre nego što sretnem svoju sreću. Ali, ako je i ne sretnem – ostaću iskrena prema sebi, neću se trošiti nepotrebno.
Jednostavno biću „Lepa i sama“…
