Biti mama – jeste prelepo, ali istovremeno nije lako. Osećaj brige za svoje dete ne prolazi čak ni sa njegovim punoletstvom.
Mi u Femini bili smo dirnuti tekstom ruske spisateljice Narine Abgarjan o tome šta osećaju mame, kada „pretplatnik nije dostupan“.
Zove iz škole.
– Mama, završio sam. Krećem kući.
Vožnja do kuće je 20 minuta. Prolazi sat vremena. Zovem.
– Alo!
U pozadini je neka buka, psovke, vikanje..
– Gde si?
– Uskoro ću. Čekaj.
I veza se prekida.
Biram ponovo. Pretplatnik nije dostupan.
Drage mame, koliko vam je potrebno vremena da biste došle do takvog stanja kada je knedla u grlu, i sve ispada iz ruku?
Meni – tačno 10 sekundi. Možda, malo više. Dalje radi mašta: potukao se. Napali su ga. Opljačkali. Desilo se nesto užasno. Nešto nepopravljivo…
Oblačiti se? Trčati? Kuda? Po liniji autobusa. Obilaziti obližnje zgrade. Nazvati razrednog. Ne, prvo u policiju. Ne, porodičnom prijatelju, inspektoru iz SUP-a. Da lociraju telefon. Može li se pratiti telefon ako je isključen? Gledaš kroz prozor, ulaze u zgradu. Dva ulaza. Trčiš iz jedne sobe u drugu. Usput ponovo biraš broj. I ponovo. Pretplatnik nije dostupan.
Prolazi još 20 minuta napetog očekivanja.
Navlačiš farmerke. Duks. Uzimaš ličnu kartu. Ključeve. Juriš po stanu, iz sobe u sobu, u potrazi za telefonom. Pretresaš sve. Telefon kao da je propao u zemlju. Skidaš prekrivač sa kreveta. Nešto ti smeta. Telefon. Oh, ti si ga stalno držala u ruci.
Skidaš kaput sa vešalice. Ne plakati. Samo, ne plakati. Bože, ja sam od ranog jutra vikala na njega što nije namestio svoj krevet. Jebeš krevet!
Zašto sam vikala na njega. Nikad, nikad, nikad ga više neću grditi. Sine, sine moj…
Čuje se zvono na interfonu.
– Da?
– Francuska legija stranaca želi ti dobrodošlicu!
– Gde si bio?!
– Mama, otvori, ovde ljudi čekaju…
Skidaš kaput sa sebe. Otvaraš ulazna vrata.
-Ubiću ga! – obećavaš sebi, smrknuto odlučna.
Izlazi iz lifta. Dvometraš sa teškim rancem na leđima. Džep jakne je sumnjivo izbočen.
– Gde si bio? – sikćeš.
– Mama, kad sam te zvao, bio sam već krenuo kući posle časova, pa sam se setio da imam dopunsku iz istorije. Morao sam, ponovo, da se vratim u školu.
– Je l’ bilo teško da se javiš? Da ne brinem?
– Hteo sam, ali mi je crkla baterija.
– Kad si me zvao, neko je psovao u pozadini!
– Aaa, pa to su neki pijanci, nešto su se svađali na ulici.
Stojiš i hvataš vazduh.
– Ovo je za tebe, – i vadi iz džepa čokoladu. Na licu mu je širok osmeh. Isti moj osmeh, i osmeh mog tate.
Negde, pre oko tri godine, novca kod nas nije bilo dovoljno, odlazio je napolje sa drugarima, i nosio 100 dinara. Vraćao se sa čokoladicom. Ne znam, kako je uspevao da uštedi. Ali, uvek se vraćao sa čokoladicom. Pružao ju je meni na pragu.
– Mamice, ovo je za tebe.
To je meni, da. Meni, moje, za mene.
To je – za ceo život. Za ceo moj blagosloven život, ozaren majčinskom srećom.
Još samo da se naučim da oteram brige…
