Postoje žene koje se više ne boje

U ovom našem svetu, koji stalno zahteva da se uklopimo u šablone, teško možemo da budemo ono što jesmo. Najgore od svega je što smo već navikli da tražimo svoj odraz u tuđim očima.

Međutim, postoje žene koje se više toga ne boje.

Femina želi da vama podeli iskrenu priču psihologa i pesnikinje Marine Stepančenko.

Postoje takve žene

Postoje žene koje se više ne plaše. One znaju da je kasno za strah od toga se ne dopadaju, da nekome ne odgovaraju, da nešto znaju, da nisu uspele. One se više ne boje da priznaju kako ne umeju da naprave tortu „Napoleon“, spreme pilav ili da lepo nanesu alajner na oči.

One se ne boje da pitaju. Ne plaše se da neće izgledati lepo i biti moderne ovog leta ili jeseni. To im više nije važno. U njihovom životu takvih stvari je sve manje. Više im nije stalo da deluju savršeno. Sasvim lepo mogu i ovako. Znaju da je lepota iznutra. I ne boje se da utonu u sebe jer već odavno žive svojim unutrašnjim životom. Ne stide se da zaplaču – od tuge ili radosti, a umeju i da se smeju.

Prekasno je da se plaše sedih. Nisu im prve. Ni bora. Sada ih dobijaju samo od osmeha. Kasno je da se boje šta će o njima misliti kolege, svekrva, drugi ljudi.

Odavno se ne trude da im sve bude čisto i oparno. Ne brinu ima li glutena ili nema. Jedu šta im se sviđa, čak i noću. I uopšte se toga ne stide. One znaju da piti i pušiti nije štetno. Štetno je ne disati, ne želeti.

Svejedno im je da li je on došao u sedam ili devet uveče. Samo da ih voli i žuri da im se vrati. A glavno – da postoji. Više se ne boje ni da će ostati same. Umeju da ne vide onoga ko ih ne primećuje i da odu, kad ih neko odbija.

Znaju šta da kažu i šta da prećute.

Imaju za šta da se mole. Sve rade od srca. One su melem za nekoga. Ne boje se da pokažu kako su glupe, debele, mršave. Odavno su prestale da se pokazuju i počele da budu to što jesu.

Rade ono što vole. Vole onoga koga vole. Spavaju s onim za koga ni sanjali ne bi, ako to stvarno žele.

Govore otvoreno, bez uvijanja, o drugima i o sebi. Ne ispravljaju krive Drine, ali se ne klanjaju nikome. Gledaju kroz prste budalama. Čuju tišinu.

Gorka čokolada im je slatka. One umeju da cene vreme – jutro, dan, noć. Ne prisiljavaju ćerku, ne savetuju sina. Gledaju svoja posla. Umeju da budu same sa sobom.

Više ne krive oca, vole mamu. Ne boje se smrti, zato što su žive.

Postoje žene koje se više ne boje.

Meni je još rano. Ili me je strah..

Čitajte još: Žene posle četrdesete. Za njih život tek počinje!


Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *