Uhvati tako ponekad neka tuga, ne možeš da je lociraš, ne možeš da je povežeš sa nečim konkretnim, a osećaš da je tu i da čeka da kroz nju prodješ.
Ne dozvoljava ti da je ignorišeš, ne prihvata „nije mi ništa, proći će“, nego čeka da je prepoznaš i da je s poštovanjem pozdraviš.
Obično dodje pred praznike, kad nekoga više nema, i kad samo ćutiš i puštaš da se u glavi okreće album sa sećanjima, usporeno, stranicu po stranicu.
Pa, dobro veče tugo, evo, prolazim kroz tebe, budi blaga i pusti me da prodjem zatvorenih očiju, tiho i da pozdravim one koji mi večeras nedostaju.
