Iz monologa sedamdesetogodišnje žene

Ponekad mudrost dolazi s godinama, nekada sa iskustvom, a desi se da uopšte ne dođe. Kako god bilo, s godinama počnemo da više razumemo, osećamo i shvatamo kako život funkcioniše. Svakako vredi slušati starije ljude jer su oni puni životne mudrosti.

Iz monologa sedamdesetogodišnje žene:

Sa dvadest sam bila željna ljubavi.
Sa četrdeset sam postala donator, od koga su muž i deca primali ljubavi koliko god im je trebalo.
Sa šezdeset sam bila već iscrpljena i više mi nije bilo do ljubavi.

A sada sam, sa sedamdeset, uzela psa iz azila – mladog mešanca, napuštenog od svih – i prvi put saznala kako je to kad te vole samo zato što postojiš. Čak su me i roditelji voleli što sam bila poslušna, a ne onakvu kakva sam zaista bila.

Žujka me takne vlažnom njuškom, zagleda mi se u oči, i za nju sam najlepša i najpametnija na svetu. Čeka me kako me nije čekao nijedan muškarac za koga sam bila spremna na sve.

Znate, i ja sam se nekada smejala usamljenim ženama sa četrdeset mačaka, a sada shvatam kako treba da se smejemo sebi, jer zaostajemo za životinjama u davanju ljubavi. Treba se nad tim zamisliti…

  • Autor: Ljilja Grad
  • Prevod: Femina

Komentari

komentara

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *