Živim u prostoru emocija i ljubavi. Plačem sada, plačem za večnost. Laži ne mogu da traju zauvek. Onaj kog najviše voliš, ti najdublje zabada nož u srce. Došao je trenutak, kada stajem sa borbom… Predajem se… Dosta je. Ne mogu da vodim život koji nije moj. To donosi mrzovolju i stres.
Ovo sam ja ovakva, svakakva… Srećna i besna, tužna i nasmejana… Ne nosim masku. Maske padaju. Nisam ja tip za njih. Pratim svoj instikt… Pratim svoje emocije. Razum se kod mene kasno pali. Zato se saplićem i padam… Zato imam modrice i ožiljke… Ali to sam ja… To je moj život.
Ne plašim se da putujem. Mnogo je gore stajati u mestu, opasnije je. Tvoj ponos je podigao zidove… Šta imaš od toga? Sam si i tužan. Izolovan od sveta. Ne živiš… Sediš i čekaš… Šta čekaš? Čudo? Čudo ne može da dođe do tebe, jer si okružen zidovima, predrasudama, ograničenjima… Ti moraš da stvaraš čuda. Čudo je u tebi…
Ludo muška… Ništa nisi naučio… Sve je u tebi. A ti vodiš tuđe živote, svoj si izdao. Život nam uvek daje nešto vredno… Ti si slep da vidiš to… Naravno da ne vidiš, učauren, zarobljen međ svojim zidinama. Misliš da si bezbedan? Ne… Tu te opasnost vreba… Od sebe ne možeš pobeći.
Ponekad samo treba ići… Hodati napred, pa gde te put odnese. Na tom putu za mnoge mi ostajemo nevidljivi, samo retki vide ono što smo zaista mi… Samo retki a oni su važni. Oni koji ti vraćaju osmeh na lice, koji razgovaraju i rešavaju probleme… Oni što ti daju poljubac i zagrljaj… Oni što te za ruku drže.
Treba ostati imun na pohvale, lažne reči i osmehe. Osećati se onako kako se osećaš. Ne udovoljavati drugima i ne činiti ono što drugi očekuju od tebe. Ne može niko odrediti šta je za tebe ”normalno”. Ne biti nečija žrtva. Niko nije savršen, niko nije bez mane… To nisu ljudi…
Dozvoliti sebi, da se osećaš dobro sa sobom. Svako ljudsko biće je vredno i njegovo postojanje je vredno i ima smisla. Samo biti svoj. Hodati svojim putem, bez da udovoljavaš svim slučajnim prolaznicima. Napred, hodaj napred. Ne zadržavaj se više po hodnicima prošlosti. I nemoj bežati od sebe.
(y)