Najtoplija zimska bajka

– Mir tebi – reče Anđeo nježno, sedajući pored Mačka na debelu granu i otresajući sneg sa nje.

– Zdravo – začkilji Mačak zelenim okom, pa lenjo osmotri Anđela i okrenu se.

Anđeo sakri bose noge ispod krila i pogleda dole. Ispod njih je bilo dvorište pod snegom, puno smeha i cike, letećih grudvi i škripavih koraka.

– Visoko si se popeo – reče Anđeo, procenjujući rastojanje do zemlje.

–  Zato mi ovde čak ni Sašina grudva ne može ništa.

Anđeo klimnu s razumevanjem i prikupi opuštena krila. Zaćutaše.

– Da nisi došao po moju staru? – upita Mačak, ne okrećući glavu. Glas mu je takođe bio lenj, ali Anđeo odmah u njemu oseti prikrivenu zebnju i bol.

– Ne, nisam ni po koga.

– A! – razveja se oblak zebnje.

– Svakoga dana ponavlja da će Anđeo uskoro doći po nju. – smatrao je Mačak za potrebno da objasni. – Po svoj prilici dolazi neki drugi…

Opet su zaćutali, ali Mačka je očigledno uznemiravalo prisustvo Anđela i on upita, trudeći se da deluje što ravnodušnije:

– Zašto si onda došao?

– Onako, seo sam da se malo odmorim. U vašem gradu sam jednog dečka spasavao od samoga sebe. Da znaš, težak je to posao! Sad letim kući.

– Da ne spasavaš možda i od bolesti?

– Zavisi kakva je bolest, ali dosta toga mogu. Ja sam spasitelj.

-Pa, šta si onda tu zaseo?! – skoči Mačak kao oparen.

– Hajdemo! – I stušti se na zemlju kao riđi vihor. Anđeo tiho slete za njim.

Starica je bila toliko sitna i bleda, da je Anđeo u prvi mah nije primetio među belim jastucima. Oči joj behu sklopljene, ali grudi su joj se bolno tresle i nadimale, ispunjavajući celu sobu šištanjem, pištanjem i hripanjem.

Anđeo se nagnu nad nju, položi svoja bela krila na njene grudi i poče da šapuće nešto tiho i umilno.

Dok je on tako stajao nad bakom, Mačak naloži peć, pristavi ohlađeni čajnik i u veliku šolju mleka ubaci neke lekovite travke za svoju gazdaricu.

Kada se Anđeo uspravio, disanje starice bilo je ujednačeno i tiho, a upali obrazi opet rumeni.

– Pusti je da spava, – reče Mačku. – Jako je slaba.

Mačak se okrenu i krišom obrisa oči. Starica je mirno spavala, dok su Mačak i Anđeo pili čaj. Mačak je u svoj čaj stalno dolivao mleko, a Anđeo ga s osmehom posmatrao.

– Malo ću ostati kod vas – reče, otapajući kašičicu meda u čaju – dok se baba Mica ne oporavi.

– Otkud joj znaš ime?

Pa, ja sam anđeo. Znam i da se ti zoveš Mika.

-Znači, sad smo se upoznali – promrmlja Mačak. – A kako da tebe oslovljavam?

– Mi nemamo imena. Prosto – anđeo.

Mačak mu ćutke nali mleka, a i sam malo srknu iz kašičice. Sat je tiho kucao, drva pucketala u peći, a napolju se podigao vetar.

– A pitao si me što sam se popeo tako visoko – najednom će Mačak.

– Ispada da sam tebe čekao – zamišljeno je dodao, osluškujući vetar. – Moramo ti isplesti čarape. Kako ćeš tako bos po snegu?

Čitajte još: Čuvajte svog anđela


Komentari

komentara

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *