Ko se ne drži prošlosti, biće uvek slobodan

Kad sam imala dvadeset pet godina, slučajni saputnik u vozu me je upitao: jeste li ikada započnjali život ispočetka? Nasmejala sam se i prkosno slegnula mršavim ramenima: Zašto? Meni se moj život dopada i ne nameravam da bilo šta menjam!

Na to je on klimnuo je glavom, odsutno se igrajući mrvicama rasutog šećera i dodao da se već triput doživljavao uspone i padove. Iskreno, mislila sam da je pravi gubitnik i da se uopšte ne razume u život, naivno verujući da se meni tako nešto nikada neće dogoditi.

Pogrešno. Kad sam se razvela, pa ponovo udala i promenila posao, morala sam sve ispočetka. I tada sam, u trenucima duševne teskobe, počela da čitam priče onih koji su promenil život posle četrdesete. Biografije Volta Diznija, dr Susa i Stivena Spilberga.

Posebno me je impresionirala priča Vere Vang, dizajnerke venčanica. U mladosti se profesionalno bavila umetničkim klizanjem, a kad je nisu uzeli u američki olimpijski tim, led joj se naprosto istopio pod nogama. Klizaljke je okačila o klin, sasvim napustila sport i otišla u Pariz da studira istoriju umetnosti.

Živela je na kauču na rasklapanje i dugo pokušavala da se snađe u gradskoj vrevi. Zatim se zaposlila u časopisu Vog, napredovala i petnaest godina bila glavni urednik. Oprobala se u dizajnu ešarpi, kaiševa i tašni, ali je ubrzo shvatila da to nije na nju i počela da kreira venčanice.

Vera je tada imala već četrdeset godina i nije joj bilo baš lako da se upusti u nešto novo. Morala je da napravi potpuni zaokret, dokaže se i razbije modni kliše kilometarskih velova i tila. Smelo je u svet venčanica uvela do tada neviđene boje.

Njene kreacije prelivale su se u tonovima sasušenih ruža, nezrelog drena, čajnog drveta i vina od kajsije, sorbea od banane i limuna, čudesnim bojama paučine i dima, nežnim tonovima breskve. Naučila je dame na svilene čipke i saten. Bila je smela, inventivna i zato je uspela. Danas su njene čudesne venčanice sinonim elegancije i istančanog ukusa.

Ko se ne drži prošlosti, biće uvek slobodan i praktično besmrtan. Ako nije uspelo – pustite i počnite ispočetka, ali drugačije. Previše obilan ručak – ustanite od stola. Neuspeo brak – vratite devojačko prezime.

Ne uspevate da se udate – živite malo sami, bez opsesivne potrage i lepljenja onoga što ni najmoćniji superlepak zalepiti ne može. Posao knigovođe vam ne donosi zadovoljstvo – počnite da se bavite lutkama.

Gogen je počeo da slika u trideset četvrtoj. Pre toga je bio berzanski mešetar. Čarls Bukovski je objavio knjigu u četrdeset devetoj. Pol Sezan je prvu samostalnu izložbu imao sa pedeset šest godina. Amansio Ortega, vlasnik Zare, radio je kao prodavac do svoje trideset sedme. Harison Ford je dugo bio stolar. Moj svekar je tek sa odlaskom u penziju počeo da se aktivno bavi tenisom. Sada ima više od sedamdeset godina, ali i dalje osvaja nagrade.

Živeli smo na ovoj zemlji više puta. Pravili smo prve korake, izgovarali prve reči, učili da držimo kašiku i vezujemo pertle. Bezbroj puta smo gubili i gubili se, rađali i rađali se, padali na kolena i opet ustajali. Zato uopšte nije strašno početi ispočetka, mnogo je strašnije ništa ne započeti.

Autor: Irina Govoruha
Prevod: Femina

Možda vam se i ovo dopadne:

WEB PREPORUKE

ALTERNATIVA ZA VAS

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
ovde unesite svoje ime