Kad shvatiš da te ne voli, a nije tako oduvek bilo, prvo ti utrnu suze. Svaka ostane gde se zatekla, od članaka do čela, i bodljikava suzna ograda od razuma te ogradi. Erozija zlatnog brda zajedništva napuni ti krvotok blatnim razočaranjem.
Pitaš: kako?
Pitaš se: zašto?
Učini ti se da si sve od sebe dala, i ono što je traženo da menjaš, menjala si. Trudila se preko svojih granica, pa se uljuljkala u hladni saten floskule da nigde nije idealno.
Kad shvatiš da te ne voli, udaljiš se od celog sveta, iako si naoko tu kao uvek što si bila: da se raduješ, spremaš, hodaš, ćutiš.
Možda bi se nešto primetilo po suzama u krjičku oka, zaleđenim i sjajnim, al ne gledaju te ljudi tamo gde se rađaju i padaju zvezde. Kad shvatiš da te ne voli, i bolje što ne gledaju.
Kako da im kažeš: „ne voli me“, a da te kolena ne izdaju?
Ne voli te kad god se osećaš usamljenom, niti te voli kad na tvoje probleme slegne ramenima i kaže nešto generalno, neodređeno. Kada su mu tvoje strasti nevažne, glupe, kada na tvoje postupke gleda iz svog, ne iz tvog ugla.
Ni onda kada vam se interesi poklope pa se čini da vam je pravac isti, do prvog kamenčića ili prve klupe za odmor. Ne voli te ni kad ne primeti da si zabrinuta ili ćutljiva, kad se čudi šta ti je, a sve ti je.
Ćutala si, nisi htela da ga opteretiš. Ako voli karakter u tebi, prijatelja, sestru, sobaricu ili ljubavnicu, ne znači da te voli i kao ženu. Kad to shvatiš, prvo ti utrnu suze. Pa ruke. Srce.
Na kraju nastaviš, s njim a bez njega, samo bez njega, zavisi od rođenog straha. Kad god ti priđe neko drugi, možda se nasmešiš, poletiš, ponadaš se…
Ona utrnula bodljikava žica ogrebe ti samopouzdanje. Kad shvatiš da te ne voli, a dugo nisi želela da vidiš, u krčag nade kapne malo gorčine i opreza.
Svaki sledeći put pogrešiš na isti način. Pomisliš da te voli…
