Grešila sam. Ceo život grešim. A mislila sam da je svaki moj postupak obojen željom da pomognem, da se nađem, da čekam tu rame uz rame dok se taj neko ne snađe, a potom da nastavim dalje…sa svojim životom…do sledeće stanice, sledeće osobe koju treba sastaviti od rasutih parčića, sklopiti da se ne vide pukotine, duvati u njega dugo i nežno dok se lepak ne osuši.
Uzivala sam u svakom procesu sklapanja tog „novog“ čoveka. Neobično se radovala kad se makar dva dela savršeno uklope. Imala sam svrhu. Bila sam umetnik. Pomagala sam da se neko ponovo rodi, slala ga s osmehom u sreću…naivno verujući da radim pravu stvar. Da se rađam iznova sa svakim od njih. Ne sluteći da u stvari gubim sebe.
Uranjam u njihove tame, upijam njihove boli, izvlačim svoje svetlo iz nekog budžaka i sijam, uporno. Sijam dok ne osetim da je svetlost našla put i utopila se u drugoj duši.
Za sebe sam ostavljala vrlo malo. Moj život je nestajao. Kopnio preda mnom, dok sam se ja bavila drugima, „bitnijima“ od mene. Izgubila sam se.
Naviknuta da rešavam tuđe probleme, da budem glas razuma, misao vodilja, gubila sam se u sopstvenom životu dok čekam sledećeg kom bih mogla da pomognem.
A ljudi k’o ljudi. Uzimaju sve, uzimaju i više nego što mogu da ponesu…i odlaze. Zatvaraju vrata za sobom, nekad rukom, nežno, a nekad agresivno i ljutito, nogom. Svaki odlazak sam blagosiljala i odbolovala.
„Tako treba“, govorila bih sebi, „moja misija je ovde gotova.“ Sada je došlo moje vreme. Došlo je vreme da se oslobodim starih navika i novih strahova – da neću umeti sama sa sobom. Vreme je da sastavim sebe. Ima toliko delova rasutih na sve strane. Biće teško, ali na kraju – veličanstveno.
Radujem se unapred, kao majka još nerođenom detetu. Prvo ću sklopiti delove duše, ali ovaj put ću je zamoliti da sija ka unutra, da mi osvetli moje tame. Da me isceli. Da mi šapuće kako dalje. Biće ovo divno putovanje, na čijem kraju čekam raširenih ruku sama sebe.
