Pismo majci

Zahvaljujući napredku tehnologije ne moram sada da trčim u papirnicu i kupujem papir za pismo,ni kovertu, niti moram ići u poštu da kupim markicu, niti moram tražiti najbliže poštansko sanduče. Dovoljno je samo da sednem ispred kompjutera i moji će prsti, velikom brzinom, moje misli pretočiti u reči. Još brže će, te reči, do tebe stići. Iako sam zastrašujuće daleko od tebe, u roku sat, dva, ti ćeš ovo već čitati. I sigurno plakati.

Bile smo jedno vreme uživale u veselosti života, posmatrajući staloženo kako oblaci problema i prepreka samo prelaze iznad naših glava, ne dotičući nas mnogo. Nije to zato što smo bezosećajne. Nipošto. To je zato što smo trenirale svoje umove godinama da svaki problem posmatramo kao šansu za razvoj, duhovni rast, osnaženje i napredak svake vrste.

Naučile smo, posle decenija studiranja života, da sve što se desi može itekako imati pozitivan ishod, samo treba želeti, samo treba verovati. Živeći na ovaj način sve češće smo imale osmeh na licu, smiraj u borama, spokoj u duši. Život smo smatrale rajem, poklonom, školom, radošću. I i dalje mislim da smo bile u pravu.

Ali onda, kako to obično biva, nadvio se crni oblak iznad tvoje i moje glave, za trenutak samo, terajući nam suze na oči i paniku u dušu. Ali i on je prolazan. Malo je zaklonio sunce, iskušavajući nas da posumnjamo da neće skoro izaći, da nas skoro neće ogrejati, da će prestati da nam nudi svetlo, nadu, život.

Zato ti danas pišem da te podsetim na sve ono što smo davno naučile, i počele da primenjujemo, ne bi li živele živote o kojima mnogi samo sanjaju. Pišem ti samo da te podsetim koliko si moćno biće, koliko svojim umom možeš sebi pomoći, koliko svojim optimizmom možeš sebe izlečiti.

Samo da te podsetim da je i ovo, što liči na muku, samo škola. Iako to što nam prestoji jeste teška i bolna lekcija, ipak je samo još jedna lekcija u nizu, mada možda najvažnija. Pišem samo da ti kažem da je ovo samo test. Test naše spremnosti na čuda, na nemoguće da postane moguće, na prisustvo nevidljivih svemogućih sila, koje stoje iza nas sviju.

Moraš se setiti da nam Bog u živote ne šalje ništa što ne možemo prevazići, pobediti, savladati. Moraš uvideti da nas sada poziva na da mu pokažemo sve šta smo naučile, svu svoju veru, svu svoju snagu, svu svoju mudrost. Život nas poziva, da ga, baš sada, kad je neverovatno teško, najviše volimo, cenimo, blagosiljamo.

Da, baš kad je najteže i kad smo spremni da podignemo šaku prema nebu i grdimo, psujemo, proklinjemo, baš tada se od nas očekuje da spustimo glave smerno, da udahnemo duboko, nasmešimo se i krenemo tim trnovitim putem, koliko god da boli svaki korak, i koliko god svojom ružnoćom odbija ostale prolaznike.

Eto, toliko od mene u ovom pismu. Samo sam htela da te podsetim da je život čudesan, čak i ako je težak. Da je vredan naše ljubavi, ali i borbe. Da ćeš i ovo preko leđa preturiti i izaći kao pobednik, snažnija, moćnija i mudrija nego ikada. A ja ti, kao i uvek do sada, hrabro čuvam leđa.

S ljubavlju,

Zauvek tvoja Bojana

Autor: Bojana Čupič

 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *