Pismo koje je napisala Sreća

 

Pismo koje je napisala Sreća

 

Ako čitate ovo pismo – znači da sam vam već stigla.

Sada ću početi da gunđam jer imam o čemu. Imam poprilično godina, ni sama se ne sećam koliko. Verovatno sam postojala oduvek. Svi govore: „Sreća, sreća…“ Jure u potrazi za mnom, traže, maštaju o meni. A ja se nigde nisam ni skrivala. Uvek sam pored, i samo čekam da me primete. Ali, kako će me primetiti, ako većina ni ne zna kako izgledam?

Najčešće me ne primećuju, jer me svako zamišlja po svome. Za nekog sam torta sa šlagom, za nekog – uživanje u prirodi, za druge sam slava i bogatstvo, a za neke je sreća kad se nekome desi nesreća. Nažalost, postoje i takvi! Uzgred, određenog prebivališta nemam, lutam svetom tražeći pristanište.

Rado bih se uselila kod nekog, kucam na sva vrata, ali me ne puštaju uvek.

Nesreću svi, nekako, odmah prepoznaju, a mene, iz nekog razloga – ne. Znam, da me mnogi sami traže, mnogima sam bukvalno ispred nosa, ali najčešće obično prolaze pored, ne primećujući me. Ili ne prepoznajući? Ili, možda me traže na drugom mestu.

Na primer mnogi traže sreću u braku. Ili na poslu. Ili u deci. Naravno, i ja sam tu, pored. Ali, onda se ispostavlja  ako vam se oduzme brak, posao ili deca, nestaću zajedno sa njima i bićete nesrećni? Ali, to je pogrešno!

Sreća je prirodno stanje čoveka, samo da znate.

 

 

Mnogi sad sede i razmišljaju :“Evo, kažu, bila su to srećna vremena…“ Ali, ako se setite kako su se onda ponašali – nisu sigurno u pravu! Oni su, i u ona srećna vremena, bili  nečim nezadovoljni, sve vreme im je za sreću nešto nedostajalo. Tek sa godinama shvatili su, da sam to bila – ja! Samo, kasno je. Tako sede, predajući se uspomenama.

A drugi samo maštaju šta im nedostaju za potpunu sreću.

Nekome kuće, stanovi, nekom automobili, nekom par miliona evra, nekom idealna ljubav… Pa, reći ću vam ovako: čoveku uvek nešto nedostaje! Daj mu odmah sve što on želi – biće srećan mesec – dva, posle navikne, i počeće ponovo želeti nešto, da bi ponovo bio potpuno srećan. Eh, teško  je sa vama, ljudima… Koliko ste besmislica oko mene nagomilali.

Prošlost najčešće sažaljevaju, o budućnosti – brinu. A tamo gde su sažaljenje i brige, ja ne živim, nismo kompatibilni! Šta da se tu radi.

Evo šta ću vam reći:

Ako sad čitate moje pismo – znači da imate oči, i one vide. Nije li to sreća? Ako ste slepi, i ako vam neko čita ovo pismo, znači da imate prijatelja. Kakva je to sreća! Disati, hodati, voleti, gledati, osećati… – da, sve je to sreća! Opada žuto lišće sa drveća – lepota, sreća! Sneg prekrio zemlju – čistoća, sreća! Žubore potoci, niče trava, cveta cveće – zar to nije sreća? Probudili ste se jutros, otvorili oči (jer neko nije), ustali ste na obe svoje noge (jer neko nije)… – zar je malo? Zar to nije sreća?

 

Uvek sam pored vas!

Idem pored i šapućem: „Zaustavi se na tren i pogledaj oko sebe. Evo me, ja – tvoja sreća!“ Ali, nažalost, malo ko me čuje. Otkriću vam svoju veliku tajnu: vezana sam za vreme. Mene nema u prošlosti – to su samo uspomene. I u budućnosti mene nema – to su samo slatki snovi. Uvek sam u sadašnjosti!

Sada se obraćam vama, ljudima:

Pustite me unutra, umorila sam se lutajući svetom bez pristaništa. Hajde da živimo po zakonu: „Čovek je vlasnik svoje sreće!“. Samo o tome i sanjam, da dođem kod nekog i ostanem čitav život sa njim. Pa, bar na tren zaustavite svoje večito trčanje, osvrnite se i odmah ćete me ugledati. I ako želite, ispričajte o meni svojim prijateljima, onima koji su vam posebno dragi. Neka i oni usliše moj očajnički vapaj! Učinićete dobro delo, a i njima će biti drago. I ko zna… možda će i da usliše, i da ugledaju…i mene, napokon, primete.

I biće nam svima- Sreća!

Natalija Laketić 

Komentari

komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *