Dragi,
Pokušavam razmrsiti utrobu koja mi se zavezala u čvor i odagnati neizlivene suze koje me peku iznutra, ali mi ne polazi za rukom. Negde imeđu grla i pupka ostala je zarobljena gorka reč koju uporno potirem sećanjem na sve one pupoljke koji su sa tvojih usana u moje uši ulazili i tvojom muzikom izvan granica sveta koji sam do nekoć svojim zvala.
Zbog te ruže koju si posadio u mom srcu, ja i sada, kada je moja muzika utihnula, napuklu zemlju brižljivo zalivam svojom ljubavlju prema tebi i hranim je oprostom kako bi i moja pustara procvetala.
Dragi,
Rekoh ti da su moju pustinju šareni karavani zaobilazili i kako sebe tek u senci mogadoh sagledati. Ti si doneo bademe i so i veliko ogledalo u kom se potkrao i tvoj lik.
Zato nemoj misliti kako tvoji darovi mogu nestati, jer znaš da ja i od mrvica umem dvorac sagraditi i od krhotina stvoriti nebo u kojima će nas ono što se među javom i međ’ snom razbuktalo grejati poput Sunca…
