Zabluda je da ljude možeš sačuvati.
Možda samo usporiti proces odlaska ako im podilaziš, hraniš ih čega god da su gladni, otvaraš pretince poverenja, gledaš kroz prste, daješ šta imaš i koliko umeš. Sve što možeš je da se vežeš al da sačuvaš čoveka ne možeš. Ljudi se ne čuvaju, čuva se stado.
Ljudi te ili prihvate ili ne. Zavole tebe ili svoju iluziju o tebi. Dobar si im i kad si loš. Dođeš im kao neophodan dnevni sastojak, nekada meden, nekada gorak. Tako prihvataš i ti njih. Bez pritiska, bez merenja i menjanja.
Ne možeš ih sačuvati makar se pretvorio u njihovu senku.
Možeš ih samo dostojanstveno pustiti da odu.
Ostaće ti oni koje ne moraš da čuvaš, koji ne treba da čuvaju tebe.
Jer ste vezani nečim većim. Prihvatanjem koje menja na bolje.
- Jelena Milenković
Ne možeš da ih sačuvaš, slažem se, ali na svakom odnosu mora da se radi. Svako zaslužuje poštovanje, i svu slobodu, tako da na kraju i ne poželi da ode. I zašto bi, kad u odnosu sa vama ima sve?
Moj dragi i ja s vremena na vreme praktikujemo zajednička putovanja, a kad nemamo mogućnosti za to, iskrademo se bar na nekoliko sati i odemo u jedan od Spaintimo apartmana u Beogradu. Tamo se opustimo, ponašamo kao da smo se tek upoznali i kao da tek otkrivamo sve o onom drugom.
I igra se nastavlja, iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu… Jednostavno – lepo nam je kad smo zajedno.