U neumornoj potrazi za sve više i više, često zanemarujemo ljude, trenutke i odnose koji su zaista važni

Jeste li ikada razmišljali o ovome?

Za 100 godina, recimo 2123, svi ćemo biti pokopani pa i rodbina i prijatelji.
Nama sada nepoznati ljudi će živeti u našim domovima, u domovima za koje smo se tako žestoko borili i gradili. Nepoznati će posedovati sve što imamo danas.

Sve naše osobine koje smo imali i koje još nisu rođene biće nepoznate.
Uključujući i automobil za koji smo potrošili bogatstvo, koji će verovatno biti na otpadu ili u rukama nepoznatog kolekcionara.

Naši potomci teško da će znati ko smo bili i neće nas se više sećati. Ko od nas zna dedinog oca?

Nakon smrti, pamtiće nas još koju godinu, onda ćemo biti samo portret na nečijoj polici za knjige (ako uopšte budemo).
Nekoliko godina kasnije naše fotografije i akcije odlaze u kantu zaborava istorije.
Nećemo više biti ničije uspomene.

Kad bismo jednog dana stali i analizirali ova pitanja, možda bismo shvatili koliko je bio neuk i slab san da ćemo dobiti sve!

Kad bismo samo mogli misliti, sigurno bi se naš pristup promenio, misli bi se promenile, bili bismo drugačiji ljudi.

Uvek težimo za sve više i više i više bez vremena za stvari, ljude, trenutke i odnose koji su zaista bitni u ovom životu.

Sve bi ovo promenili i stvarno bi uživali u životu.
Uživali bismo u šetnjama u kojima nikad nismo išli.
Uživali bismo u zagrljajima koji nikad nisu postojali.
U poljupcima našoj deci i našim najmilijima.
U onim ludorijama za koje nismo imali vremena.

To bi sigurno bili najlepši i najbolji trenuci koje ćemo pamtiti i utisnuti duboko u sebe.
Ovako bi život ispunili radošću.
A sada ga iz dana u dan punimo pohlepom i nestrpljenjem.
Još ima vremena za nas, za mene, za tebe.
Razmislite o tome.

• Predrag Peca Simic