Pre neki dan jedna drugarica, pošto se iščupala iz depresije, pobednički je izjavila da je otkrila neverovatnu stvar – da su kolači bolji od poljubaca. „Ti si odlučila da babneš pre vremena“, pomislila sam, ali joj ništa nisam rekla. Ne jedem slatkiše.
Koji su prvi znaci sredovečnosti – ne mislim, naravno, na farbanje kose, i nekoliko borica oko očiju, ni na podočnjake: sve se to da srediti. Ne mislim ni na odraslo dete koje ti odaje krštenicu, ali s kojim ionako više ne ideš nikuda.
Ima onaj stari hipi vic koji kaže da počinješ da stariš onda kada primetiš da su ti sve kućne biljke žive, a da ni jednu ne možeš da popušiš.
Možda je znak sredovečnosti kada za skoro svaku haljinu u prodavnici kažeš da je prekratka, čak iako ti noge izgledaju isto kao i pre deset godina, kada su se minići u tvojoj garderobi podrazumevali, i kada si sa odbojnošću okretala glavu od haljina do kolena, koje su bile rezervisane za gospođe u godinama.
Znak starenja je kad pričaš o migrenama, bolestima i lošim vestima u novinama. Kad si bila mlada, čitala si samo vesele rubrike. Znak starenja je kad u ponoć, preneražena, zaključiš – da moraš da ideš kući, ne zato što se pretvaraš u žabu, već zato što ujutro ustaješ rano, i što znaš da bajke, hmmmm, više ne postoje.
Znak starenja je kad svoju omiljenu pesmu čuješ u liftu, ili u čekaonici zubarske ordinacije. Znak starenja je kad ti iz čista mira zasuze oči na Vitni Hjuston, na semaforu, ili kada stalno ponavljaš „da su svi muškarci isti“.
Znak starenja je kad gledaš sa zanimanjem vremensku prognozu, rialiti tv, i televizuju opšte, i kada ti je lepše da ostaneš kod kuće, nego da po kiši, ideš u bioskop ili u pozorište. Kada često čuješ sebe kako kažeš „mrzi me“.
Znak starenja je kad si ubeđena da ti je dovljno dve nedelje odmora, i kada stalno govoriš kako vreme brzo prolazi. Kad se žališ na buku u hodniku i kad zoveš komunalnu kad neko od tvojih mladih komšija pravi žurku. Znak starenja je kad ti je uredna tašna, i kad u njoj postoji sve protiv iznenađenja – i kafetin, i papirnate maramice, i rezrvne najlonke.
Kad ti je frižider prepun salata i zelenog lisnatog povrća, i kada su ti najomiljenije rubrike u medijima one o zdravlju i kako ostati zauvek mlada. Kada stariji članovi tvoje porodice bez ustručavanja pričaju masne viceve pred tobom. Kad prečesto kritikuješ sve oko sebe. Kad počneš da se žališ da te deca ne obilaze često, kad odjednom počneš da se interesuješ koliko bi, u današnjim uslovima, mogla da ti bude penzija za deset godina.
Kad ne dolazi u obzir da prespavaš na kauču, jer će sutra da te odvaljuju leđa. Kada svom psu kreneš da spremaš organske obroke, a ne kao onda kad si ga hranila ostacima ćevapa i dimljene vešalice. Kada prestaneš da nosiš farmerke, jer te stežu, i kad više nemaš oči da primećuješ lepe ljude oko sebe. Kada ti je pojam dobrog provoda – večera. Kada više voliš sedeljke nego žurke sa igranjem. Kada više voliš pre podne, nego veče.
I naravno, znak sredovečnosti je kad pokušaš da ubediš sebe da skoro ni jedna od ovih nabrojanih stavki, za tebe ne važi.
- Mirjana Bobić Mojsilović
