Sreća je za svakog nešto drugo

Otišla sam u posetu svojoj prijateljici Tanji i bila zadivljena.

Sve je kod nje tako savršeno i lepo, da poželim da je pitam gde se kupuje karta za ovaj muzej. I sve toliko čisto, da mi dođe da uzmem skalpel i počnem da operišem. Nije to stan, već raj za perfekcioniste.

Knjige poređane po veličini. Raznobojne sveće na policama u tonu sa zavesama. Slatkiši u činiji u boji tapeta. Šarmantno.

-Izvini, nisam stigla da pospremim – reče prijateljica i popravi asimetrično postavljen ukrasni jastuk na modernom kauču.

Šali se – pomislih. Zavitlava me?

-Nema veze, podneću – prihvatih igru.

Lično, nisam ni dana živela u takvom redu, a sigurno nikad i neću. Moja kuća je oličenje haosa: svi nekud jure, razbacuju, zaboravljaju šolje nedovršene kafe, dok naramak čarapa proviruje ispod kreveta, a lutke se u božanstvenom neredu valjaju po podu – Kaća, pokupi ih!!! – kao i sinovljevi udžbenici – jesi li uradio domaći? – i neka neko već jednom pokupi suv veš, vidite da nemam kad, čistim za mačkom koja je povratila na trosed.

Polazeći u posetu, oborila sam čiviluk, zatrpan brdom odeće raznih vrsta, ne samo jaknama i kaputima.

Sa mnom nešto nije u redu, razmišljala sam, uživajući u ovoj tuđoj divoti. Valjda samo nadljudi žive kao u časopisu…

Ja to nikada ne bih mogla.

Sledećeg jutra sam se posvađala s ćerkom. Ima četiri godine, a to je uzrast protesta.

U vrtiću su planirali svečano fotografisanje, pa je trebalo da se lepo obuče. Moja mala prznica je bacala jednu haljinu za drugom i tražila omiljenu suknju, koju sam juče ubacila u prljav veš, kad se polila supom.

Objašnjavala sam, molila, ubeđivala. Na kraju sam se iznervirala, izvadila iz veša suknju na kojoj se supa osušila, pa se više nije videla i time odmah usrećila kćerku. Obukla se poslušno i veselo i sva srećna otišla u vrtić.

Za svaki slučaj sam ponela i lepu haljinicu, ako se predomisli.

Roditelji i deca su se vrteli u svlačionici vrtića. Devojčice-princeze, s mašnama i ukrasnim šnalama u kosi, u elegantnim balskim haljinama, kenjkale su “mama mi je obula pogrešne cipele” ili “”vruće mi je”.

Moja se vrtela u suknji zalivenoj supom i igrala s gumenim ježom.

Mame su raspravljale treba li peglati gaćice i majice. Većina je smatrala da treba jer „tkanina od peglanja postaje mekša“, uostalom „svakog dana peglam“.

Od sramote se skoro zavukoh pod klupu. U životu nisam ispeglala nijedne gaće, ni svoje ni tuđe, a glavni kriterijum za izbor odeće mi je da udobna i da se ne gužva.

Jedna mama je na licu mesta peglala ćerki mašnu.

Nešto nije u redu sa mnom, mislila sam gledajući devojčice u savršenim haljinama. Verovatno samo superljudii žive tako i peglaju svaki dan…

Ja to nikada ne bih mogla.

Poljubila sam kćerku u kosu. Mirisala je na dimljeno meso. Ono je zapravo bila čorba od graška.

– Kaća, da obučemo haljinu? Vidi kako je lepa! A?

– Neću! – uzjoguni se moja princeza.

Nisam insistirala. Želim je da na fotografiji bude dobro raspoložena kao što je sada, a ne lepa i uplakana. Kroz mnogo godina ću gledati tu fotografiju i uživati u njenom slatkom koketnom osmehu i blistavim očima. Suknju neću ni primetiti, a sasvim ću zaboraviti na čorbu.

Na putu do posla, svratila sam u Jucin kozmetički salon, da me našminka. Još malo pa će pedeset, a izgleda kao da joj je 25. Zato je i zovem Juca, a ne gospa Julija.

Kad god je vidim, kažem: Spavaš li ti u frižideru, Juco? Ili imaš travke koje podmlađuju?  Možda imaš portret Dorijana Greja, koji stari umesto tebe?

Nemoguće je izgledati upola mlađe.

– To je botoks, dušo. Gimnastika za lice. Kozmetologija. Uzgred, i tebi je vreme. Vidi, već imaš mimičke bore – kaže Juca i naginje se ka meni, nanoseći mi korektor na bubuljice.

Sa mnom nešto nije u redu – mislim se, gledajuči njen savršeni ten. Valjda samo supermeni tako žive, uvek mladi i sveži…

Ja to nikada ne bih mogla.

Zatim sam, tako našminkana, odjurila na posao. Tačnije, na sastanak sa čitaocima. Nedavno je izašla moja druga knjiga i sada imam susrete sa svojim čitaocima, razgovore, šale s bine. Uvek s nevericom i uzbuđenjem delim autograme: Stvarno vam se dopada?

Radim ono što volim, a oni mi se još zahvaljuju. Kakva sreća!

Posle susreta sam otišla u garderobu i sela iza pulta, da cipele promenim u čizme. Tako sam se nehotice sakrila.

Prišle su dve devojke. Uzbuđeno su pričale i nisam odmah shvatila da govore o meni.

-Kad vidim takve ljude, pomislim da sa mnom nešto nije u redu – rekla je jedna.

-Da, i ja – složila se druga. Izašla bih na binu i tamo umrla, a ona se šali, smeje, kao da nije pred publikom, već kod svoje kuće. Gledam je i mislim: To su neki supermeni. Ja to nikada ne bih mogla!

Iskočila sam iza pulta i uzviknula: Možeš! – pritom udarila kolenom i prepala devojke. Čudo da nisam oborila pult.

– Možeš! Možeš!! Možeš!!! – vikala sam, trljajući udareno koleno. –Samo, postoji jedano uslov.

-Koji? – upitaše devojke.

-Ako hoćeš!!!

Moja prijateljica Tanja je dizajnerka i kuća je njena vizitkarta. Izrada te vizitkarte oduzima joj sve vreme, snagu i talenat, jer je njen posao – njen poziv.

Bavi se još samo fitnesom, jer mora da bude u skladu s takvim domom. Ostalo nema kad, ali Tanja je srećna što svaki dan može da se sasvim posveti poslu koji voli, što je njeni klijenti cene i ima mnogo projekata.

To je njen izbor i on je čini srećnom.

I one mame iz vrtića imaju poziv – da budu mame. Žive za potrebe i interese svoje dece.

A deca tako brzo rastu. Uskoro će njihove ćerke i sinovi odrasti, početi da izlaze, pa ove majke sada koriste svaki trenutak da uživaju u peglanju haljinica i gaćica svoje dece, bez obzira što se ona toga kasnije neće sećati.

Zato će se mame sećati. Pamtiće taj slatki period njihovog detinjstva kao najdirljiviji, kada su imale toliko prilika da budu sa svojom decom, da se osećaju kao majke – potrebne, dobre, idealne. Najbolje mame.

To je njihov izbor i on ih čini srećnim.

Ja pišem, to je moj poziv. Izabrala sam ga, jer sam sebična i želim da budem srećna.

Dok to radim, nisam samo srećna, već i svoju decu učim toj veštini. Prenosim im taj fluid – unutrašnju sreću, ispunjenost. Iako to radim u kućnom neredu, u kućnoj haljini i s borama na licu.

Svi smo mi sebični. Radimo ono što nas čini srećnim, intuitivno pravimo izbor, između milion drugih stvari. I to je divno.

To znači da je sa svima sve u redu!

Svi smo mi sasvim normalni!

Samo je neko u neispeglanim gaćicama.


Komentari

komentara

1 komentar

  1. OdgovoriKatarina

    E, lepog li početka godine…! Prepoznah se…a verujem i mnogi drugi. Samo, nisam pronašla ime autora….možda greškom. U svakom slučaju, dobro je odabrala svoj put do sreće!
    SREĆNA NOVA GODINA SVIMA, SA SREĆOM PO SOPSTVENOM IZBORU!!!!!!!!!!!!! Živeli!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *