Htela ja juče da pravim kolače. Znate, to je ono za čega ti treba dva sata muvanja po kuhinji, a pojedu se dok se vratiš u kuhinju po sok.
I tako mislim ja, i kažem ćerki: „Aj’ donesi mi fiksni da nazovem Mariju da pravim ono što sam jela neki dan kod nje na rođendanu, a ona: „Ej mama, aj’ brate nemoj ništa ako ne možeš da počneš bez telefona i pomoći.“ Pa jest, vala,dete u pravu. Marija ga zbrzila za petnaest minuta, meni bi antitalentu za kolače trebalo duplo vremena i materijala jer i najjednostavnije upropastim!
Ne znam nikad šta znači „odoka“, ne znam šta znači „čaša“ kad imam deset vrsta čaša, ne znam ni šta je „dva prsta“, koja prsta, čija prsta, ne znam ni šta je „šoljica ulja“, jebo te koja šoljica, kol’ka šoljica, ne znam šta je „na pari“ – ja stavim malu u veliku šerpu čekam nešto dva dana čoveče, šta čekam, koga čekam…Nemam pojma kako se umuti margarin znači – kako da umutim smrznutu masnu kocku, onaj mikser popizdi načisto!
Ne znam šta znači „da pazim da se ne zgrudva“, kad se zgrudva sve odmah…Šećer mi se nikad ne otopi i ne umuti, nego se mulja po zubima, a šlag od belanaca me dovede do ludila! I onda kaže „peci i čekaj da porumeni i naraste i proveri štrikaćom iglom“, majko draga, odakle mi štrikaća igla je l’ su oni normalni?! Ja otvorim ono se spljošti sve, ma užas, majke mi! Znači meni, brate, ništa ne naraste osim pritiska!
Ma niko nije savršen, a slatkiša, sestro, puni rafovi. Ajd‘zdravo!
