Ništa više nije kao nekadašnje jeseni.. One iz detinstva.
Tada smo znali da je vesnik uveliko zrele jeseni miris zimnice, paprika, pekmeza i ajvara na koje je mirisala cela ulica. Kada se iz dvorišta čula graja i žamor ženskih glasova jer se zimnica spremala zajedno- komšijski, po principu jedan dan kod jedne, jedan dan kod druge.
Kao raspored časova, tako je bila definisana satnica u kojoj su se redom smenjivale ženske ručice u mešanju dubokog masivnog kazana sa velikom drvenom varjačom.
Svaki dan se znalo ko je zadužen za ručak i ta domaćica bi bila oslobođena poslova oko zimnice jer je spremala na veliko ručak za ostale. Supa od domaće koke (jer naravno moralo je biti „jelo sa kašikom“). Pasulj iz bašte, sa domaćim rebrima. Domaći hleb. Pite raznih vrsta. Umesto kolača štrudle i kiflice, salnjaci. Razne vrste kompota. Svega je bilo.
Svi bi donosili urode iz svojih bašta, onoliko koliko im je rodilo. Zajedno bi to sve pravile, gulile, seckale, spremale. Deca su učestvovala u pakovanju. Njihovo zaduženje je bilo da režu četvtaste komade celofana, a dečaci su rezali gumice od guma za biciklo, pa bi se tako pakovale tegle.
Prepune tegle, najšarenijih boja koje ni najbolji slikari ne bi znali izmešati delile su se ravnopravno. Bez obzira ko je donio koliko svežih namirnica. Ali nepisano pravilo, u toj najpravednijoj raspodeli zimnice, bilo je da uvjek par tegli više ide ognjištu u kome ima više dečije čeljadi.
Da imaju da namažu ajvara i marmelade u hladnim zimskim danima. Onima u kojima smo svi znali vući majku za rukav pitajući: „Ima li šta slatko?“, a ona uvijek imala spreman odgovor kao iz topa (odgovor koji smo tad kao deca mrzili): „Imaš pekmeza, namaži, i mlijeka.“, a mi bi prevrtali očima jer zaboga, nije to „slatko“!
Sad za „te“ pekmeze, ajvare, kisele paprike plaćaju skupo. Za te nekadašnje, kojih su bile pune špajze i koji su se podrazumjevali kao zalihe svakog domaćinstva. Sada angažuju dizajnere da te iste tegle što bolje oboje, isrctaju, da izgledaju što autentičnije tim tadašnjim – domaćinskim, jer to je garant bolje prodaje proizvoda.
A sad jesen sve više postaje period oblačnog vremena, kiše, depresije – kako kažu. Težak period jer trebaju se deca voditi u školu po kiši. Nezgodno je i voziti po kiši. Gužve su neopisive. Oblaci su i sumorno vreme.
Ne može se više ni sediti u baštama kafića. Zimnice se skoro više i ne prave. A i ne može se praviti zimnica u zgradi, u gradu.
A i ne isplati se, toliko je poznatih renomiranih proizvođača koji vam dostave šta poželite iz asortimana zimnice na kućnu adresu. Kažu „home made 100 %“. Može i da se i plati na rate.
Eh jeseni, kako li si nekad bila topla… Toliko da ova sjećanja iz detinjstva su dovoljna da mi ugriju dušu u ovim hladnim, bezličnim danima u kojima gotovo niko i ne osjeća radost tvog dolaska i trajanja.
Eh jeseni, kako li si nekad bila topla..
Autor: Maja Despot
