Mnogi smatraju da je ključ za pronalaženje mira u duši i srećan život je sposobnost da oprostimo onima koji su nas povredili.
Često čujemo da nećemo biti srećni dok ne oprostimo onima koji su nas uvredili. Međutim, ja verujem da ne treba svakome oprostiti. Smatram da kada oprostimo tuđu surovost i nepravdu, zapravo sebe stavljamo u nepovoljan položaj.
Ako osoba koja nam je nanela psihičku i emocionalnu bol iskreno pokaje, zatraži oproštaj, prizna svoju krivicu i želi nadoknaditi štetu, tada je u redu pružiti joj drugu priliku. Ali ako se osoba nije pokajala, a mi želimo oprostiti, tada sami sebi nanosimo štetu.
Opraštanje je oslobođenje od odgovornosti i krivice za ono što nam je učinjeno, ali često zaboravljamo da se time ne oslobađamo mi, već osoba koja nam je nanela bol. Niko nam ne brani da oprostimo tuđe greške, ali ne treba očekivati da ćemo se time bolje osećati.
Mnogi veruju da pružanjem oproštaja pokazuju svoju moralnu superiornost nad osobom koja ih je povredila, no time što opraštamo onima koji to ne zaslužuju, samo im dajemo priliku da nas ponovno povrede, možda čak i dublje.
Takođe, postoji mišljenje da ne bismo trebali gajiti bes prema ljudima koji su nam bliski i da bismo im trebali opraštati.
Ali, šta ako se ti ljudi kontinuirano ponašaju loše prema nama, bez trunke saosećanja i dobrote? Smatram da samo osoba koja je spremna priznati svoje greške i iskreno tražiti oproštaj, zaslužuje da ga dobije.
Svi ostali, bez obzira na bliskost, ne zaslužuju drugu šansu. Nemojte davati priliku ljudima koji je nisu zaslužili, jer će vas drugi put povrediti mnogo više i jače.
- Autor Branka Gajić
Ne opraštajte čoveku tek- tako. Pogotovo muškarcu.
