Mama, hvala ti što si sa mnom. Molim te, ostani što duže

Dovela sam mamu da živi kod mene, zauvek. Ništa nisam unapred planirala, samo sam jednog dana rešila i dovela je, s jednim koferom. U koferu su bile tople hulahopke, papuče na kojima je izvezeno „Najbolja baka na svetu“ (poklon od moje dece), topla kućna haljina, spavaćica i, iz nekog razloga, jastučnica. Mama se sama spakovala.

Već tri nedelje živi kod mene ta stara devojčica, kojoj kao da su opet četiri godine. Sićušna, sa snežno belom punđom, u hulakopkama malo zarozanim oko članaka, šetka po stanu, tapka u svojim toplim papučama.

Pažljivo zastane na pragu sobe, pa visoko podigne nogu i pređe neku nevidljivu prepreku. Smeška se psu u hodniku. Čuje nevidljive ljude i svakodnevno mi priča novosti o njima. Stidljiva je i puno spava. Gricka čokoladicu koju joj uvek ostavim u sobi i pijucka čaj. Drži šolju obema rukama jer joj ruke drhte. Strašno se plaši da izgubi burmu, da joj ne spadne s tankog prsta, pa stalno proverava je li na mestu.

Najednom vidim koliko je stara i bespomoćna. Samo se prepustila, predala i prestala da bude odrasla. Sasvim mi je poverila svoj život, do najmanje sitnice. Najsrećnija je kad sam kod kuće. Kad dođem, ona odahne s toliko olakšanja, da se trudim da dugo ne odsustvujem.

I opet svaki dan kuvam supu za ručak, kao deci u detinjstvu, i opet se na stolu pojavila tacna s kolačima.

Šta osećam? U početku je to bio užas. Bila je tako nezavisna, tri godine posle očeve smrti želela je da živi sama. Razumela sam je – prvi put u životu, u osamdesetoj godini, moja mama je radila ono što je sama želela. A onda je taj prokleti virus slomio moju mamu. Dva meseca bolesti su učinila svoje i njena psiha je popustila.

Sada osećam sažaljenje prema tom krhkom, dragom biću. Osećam samo ljubav i nežnost. Dobro razumem kuda to vodi, ali iskreno želim da na tom putu bude srećna – uz voljenu ćerku, u toplini i udobnosti mog doma. Uz domaće pite i kolače. Ostale stvari joj ionako više nisu važne.

Sada kod kuće imam ćerku od osamdeset tri godine i srećna sam što mi je Bog dao priliku da je usrećim na zalasku, a moj budući život smirenim, bez kajanja. Mama, hvala ti što si sa mnom. Molim te, ostani što duže…

  • Autor: Mila Miler
  • Prevod: Femina

Možda vam se i ovo dopadne:

8 KOMENTARA

  1. Čitam po neznam koji put i plačem. Svaka vam čast, kao da je pisana po mom sadašnjem životu. Nikad nisam imao vremena za nju, sve do početka korone i bolesti. Sada provodim svo svoje vreme sa njom i pokušavam da je što više usrećim. Voleo bih da poživi što duže i srećna da ode.

  2. Mojoj majci je 95. Uvek je radila po svom, zato mi je još teže da je gledam ovako bespomoćnu. Posle moždanog udara ruke i noge je ne slušaju kao pre, ali je mentalno sasvim ok. Šalimo se na račun njene bolesti, razmazila sam je i imam jaku potrebu da je svaki dan zagrlim. Podetinjila sam pored nje.

  3. Predivno, rastužilo me, plače mi se.
    Nemam više mamu, u svibnju će biti 30 godina.
    Zadnje njene dane prosjedila sam uz nju i kad je pustila zadnji uzdah.
    Dok živim faliti će mi.
    Oprosti mama ako sam bila malo prgava i neću nikada zaboraviti, kad mi je rekla da imam malo predugačak jezik.
    Ali u mom srcu nikad nije bilo zlonamjernosti ni prema kome a kamoli prema mojoj mami.
    Zahvalna sam jojza sve što je ćinila za svoju djecu.

  4. Prozivljavam vrlo slično sa tatom ovih dana. Tužna sam jako, jako i plačem često. Nadam se da će se izvući, da će pregurati i poživeti još malo. Mnogo bih volela kad ne bi otišao ovako, od posledica kovida.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
ovde unesite svoje ime

Mi na Facebook-u

Ne propustite