Kako se postaje dobar čovek? Ne postaje se.
Dobar čovek se u svakom od nas oslobađa. Sistemom eliminacije. Nije neophodno učiniti herojsko delo, otići daleko, potrošiti mnogo novaca, zasaditi drvo… To dolazi posle. I nekako bez napora, s lakoćom.
Prvo čovek strpljivo otresa nepotreban teret. Prestaje sa sarkazmom, odustaje od ciničnih komentara, ne okreće se za bogaljem već se pomoli za njega; kad bi da kritikuje, on pokuša da razume; kad bi opsovao, on umesto da opsuje Boga ili sunce, pomene miša ili peršun, a kasnije ni to.
Oseti li potrebu da se sveti, još jednom se preispita i shvati da osveta povređuje ono najfinije u njemu samom. Tada oprosti. I zaboravi. Nema oproštaja bez zaborava.
Umesto da likuje: “Jesam li ti rekao?!”, on kaže: “Kako mogu da pomognem?”. Poželi li nešto više da ima, on zahvali na onome što već poseduje, a vremenom uviđa da ono najvrednije nije oko njega već u njemu samom.
I tad, usmerivši pogled ka unutra, učiniće mu se da je ugledao svetlosni zrak nečega što bi mogao biti Dobar Čovek. I sa još više elana nastavi da sa sebe zbacuje samar ispunjen mržnjom, ljubomorom, pohlepom, neznanjem…
Dobar čovek se ne postaje činjenjem dobrog dela. Dobar čovek je najbolje delo koje za života od sebe možemo napraviti.
Brankica Damjanović
„Ne bih ovo mogla bez tebe“
