Kad bi me neko pitao čega se plašim rekla bih garderobe.
Gomile oprane garderobe koja čeka da bude opeglana. Čeka moje slobodno vreme da je opeglam i složim u ormane. Sa rođenjem prvog, a tek drugog deteta, ta količina veša za pranje, peglanje i slaganje je prevazišla sve granice normalnosti i prešla u ogroman izazov. Jedno vreme sam bila toliko profesionalna da mi je padalo na pamet da otvorim praonicu veša.
Muž je predlagao da kupim plastične vile s kojima bih mogla da plastim veš po stanu, dok čeka da bude opeglan. Vreba i napada sa svih strana, iz korpe – prljav, sa žice – čist, kraj daske – za slaganje…čini se nikad neće doći kraj i tako dok sam živa. Jednog dana sam rekla pegli – Ne!
Nećemo se više družiti u moje slobodno vreme! Nisi mi ni drugarica ni sestra, ćao! I prodisala sam.
Konačno miris slobode…jedna obaveza nedeljom manje…i za divno čudo svi u kući su živi, zdravi, blago izgužvani (vidi se kad se zagledaš), ali srećni jer nedeljom mama više ne obavlja najvažniji posao na svetu – peglanje.
- Besenjak
