Neki ljudi nas izdaju, povrede, ali nastavljamo da živimo…
Imam malo groblje ljudi koji su mi bili dragi. Oni nisu stvarno umrli, ali za mene jesu – zauvek. Na njemu počivaju školska drugarica koji me je izdala i moja prva ljubav…
Ponekad prošetam alejama, zastanem kraj grobova, položim cveće ili prosto prođem pored njih.
To groblje je u meni, za njega niko ne zna. Na njemu ne raste korov, uvek je lepo i čisto. Na njemu leže ljudi koji su mi bili dragi. Ponekad ih sretnem na ulici, popričam i nastavim dalje.
Ne boli me. Oni su mrtvi. Istina, oni to ne znaju, ali ja znam. Sahranila sam ih, da me ne povređuju i ne vređaju, da ne bi bilo skretanja pogleda na ulici i ružnih reči. O mrtvima samo najlepše.
Što ti je neko bliži, teže ga je sahraniti. Nikako neće da legne u grob, da napusti moju glavu i telo, nego se drži za život, pa moram da ga iznova sahranjujem svaki dan.
Imaćeš najlepše cveće i kovčeg, ali ipak moraš da ležiš u njemu, izvini. Tako ću imati svoj mir, neće me boleti.
Plakaću, doći ću ti na grob, nikada te neću zaboraviti, ali ti si za mene mrtav, izvini. A ja nastavljam da živim…
- „Velika knjiga kučke“ (Evgenija Šacka)
Prevod Femina
Nekad je jako tesko iseci toksicne ljude iz zivota, ali je neophodno kako bismo nastavili sa mirnim zivotom