I dođeš tako u neke godine kad te se ništa ne tiče, a sve te dotiče. Raduješ se kad sretneš dvoje čiji su prsti isprepletani, a oči zaljubljene. Diviš se čistoti deteta i detetu koje te iz nekih uvelih očiju posmatra.
Svakoj se lepoti pokloniš, zahvalan što ti se pokazuje i što još umeš da je prepoznaš u nečijem licu, stihu ili tek iskrenom pozdravu.
Niko ti ne stoji na putu, jer svako ima svoj put; nikom ne staješ na žulj, jer bi tako svoje rane pozledio.
Vidiš širu sliku svega, pa ti „uska grla“ sitnih nesporazuma ne obesmišljavaju dan koji nekim čudom može biti i poslednji.
Dođeš u neke godine kad te baš briga za godine, jer znaš da su one tek broj, a život skup onih trenutaka koje bi ponovio da možeš.
A ne možeš.
E zato ih ne propuštaj.
„Setilo se majke“
Brankica Damjanović
