Ernest Hemingvej je jednom napisao: „Najteža lekcija koju sam morao da naučim kao odrasla osoba jeste neumorna potreba da nastavim dalje, bez obzira na to koliko se slomljeno osećam iznutra.“
Ova istina je istovremeno surova i univerzalna. Život se ne zaustavlja kada su nam srca teška, umovi rastrzani ili duhovi na ivici rasula. On nastavlja-neumoljiv, nemilosrdan-zahtevajući da nastavimo s njim. Nema vremena za pauzu, nema trenutka za oporavak, nema prilike da nežno skupimo svoje razbijene delove. Svet ne čeka, čak ni kada najviše želimo da stane.
Ono što sve ovo čini još težim jeste to što nas niko zaista ne priprema na ovakve trenutke. Kao deca, odrastamo slušajući priče s srećnim završecima, bajke o iskupljenju i trijumfu, gde se na kraju sve savršeno složi. Međutim, odraslo doba ruši te utešne iluzije i razotkriva tešku istinu: preživljavanje nije glamurozno niti inspirativno većinu vremena. To je nošenje maske snage dok se iznutra raspadaš. To je pojavljivanje čak i kada sve u tebi vapi za povlačenjem. To je odluka da nastaviš napred, korak po korak, iako tvoje srce moli za predahom.
Ipak, mi opstajemo. To je čudo ljudske prirode-mi opstajemo. Negde u dubinama sopstvene boli pronalazimo rezerve snage za koje nismo ni znali da ih posedujemo. Učimo kako da budemo sopstvena uteha, kako da pružimo sebi nadu kada niko drugi to ne čini. S vremenom shvatamo da otpornost nije glasna niti grandiozna; ona je tiha prkosnost, odbijanje da nas težina života potpuno uništi.
Da, to je haotično. Da, iscrpljujuće je. I da, postoje dani kada se čini gotovo nemogućim napraviti još jedan korak. Ali čak i tada, nastavljamo dalje. Svaki, pa i najmanji korak, dokaz je naše otpornosti, podsećanje da se, čak i u najmračnijim trenucima, još uvek borimo, još uvek odbijamo da odustanemo. Ta borba-ta tiha hrabrost-predstavlja pravo čudo opstanka.
Iz knjige REMEMBER
Prevod Femina
