Draga moja devojčice,
Kada sam bila mala kao ti, verovala sam da se život dobija ako ga dovoljno jako poželiš. Danas znam – život se ne dobija. On se izdrži. I zavoli. Uprkos svemu.
Niko te neće učiti kako da ostaneš nežna u svetu koji veliča grubost. Niko ti neće čestitati zbog suza koje nisi sakrila, niti zbog reči koje su ti drhtale na ivici usana, a nisi ih izgovorila.
Ali upamti: ono što te čini mekom, čini te istinski jakom. Ne moraš to nikome dokazivati.
Život sam, kad za to dođe vreme, pokaže ko je bio od čelika, a ko od duše.
U sebi ćeš nositi reči koje niko nikada neće izgovoriti. Ljubavi za koje nećeš znati gde da ih smestiš. Rane koje niko neće primetiti.
I sve ćeš to umotavati u osmeh. Jer tako nas uče – da se bol ne pokazuje, da se brige nose tiho, da se nikada ne treba previše nadati.
Ali znaj, dušo moja, sve što si duboko osećala – ima vrednost. Ništa nije uzalud ako si bila iskrena dok si volela, čekala, verovala.
Ne dozvoli da postaneš pametnija od svojih osećanja. Za lekcije ima vremena.
Najpre budi žena koja oseća – pa tek onda ona koja razume. Tim redosledom, molim te.
A kada ti jednom sve postane previše – zastani.
Sedi. Napiši pismo. Ili jednostavno ćuti dok napolju pada kiša.
Nisi izgubljena ako ne znaš kuda dalje. Samo si čovek.
A ja, ako me tada više ne bude, biću tamo gde sam oduvek bila – u onom kutku tebe koji još uvek veruje u dobrotu.
Tvoja mama
