Nema vrištanja, nema dramatičnih scena. Ovaj bol je suptilan, gotovo nevidljiv. On se krije u svakodnevnim gestovima – u šaptu molitve pred spavanje, u kafi koja ostane hladna na stolu, u neizgovorenim rečima koje stalno kruže u glavi, ali nikada ne izlaze.
Ovaj bol dolazi kada deca počnu da žive svoj život. Kada više ne pitaju „Mogu li?“ ili „Šta ti misliš?“, kada sami donose odluke, prave greške i uče iz njih. A ti, kao majka, gledaš izdaleka, sa srcem koje bi volelo da trči za njima, da ih zaštitiš, kao kad su bili mali i tvoj poljubac je bio dovoljan da ukloni sve brige.
Ponekad poželiš da vikneš:
„Stani! Znam kako je. Prošla sam tim putem i mogu ti uštedeti toliko bola.“
Ali ne možeš.
Zato što su sada odrasli. Imaju svoj put koji moraju da pređu, svoje greške koje moraju da naprave, svoje lekcije koje moraju da nauče. I tada nastupa najteži deo za majku – ostati po strani, biti tu, ali ne nameštati se. Ćutati kad bi volela da govoriš, verovati kad bi želela da intervenišeš, čekati kad samo želiš da ih zagrliš i kažeš: „Bićeš u redu, ja sam tu.“
Ovo je trenutak kada se prava majčina ljubav pokazuje – u sposobnosti da ostaneš uz njih, čak i u tišini. Nastavljaš da se moliš svojim srcem, šalješ im ljubav kroz misli, veruješ da Bog čuva ono što više ne možeš da kontrolišeš.
Jer majka nikada ne prestaje da voli. Samo uči kako da voli sa druge udaljenosti, sa tog strpljivog, diskretnog, beskonačnog mesta… Mesta koje samo ona, kao majka, poznaje.
