Ja želim da živim u svetu u kome svako brine za svakog. Ili bar da mnogi brinu za mnoge. Svet u kome se ljudi slažu i vole, poštuju i tolerišu. U svetu punom razumevanja i samilosti, poštenja i iskrenosti. Znam, utopijski, reći ćete. Ali, da li je? Još uvek oko vas hodaju horde divnih, emotivnih, osetljivih ljudi. Ali, kriju se iza svojih pažljivo kreiranih maski nedodirljivih muškarčina i namrštenih super-žena.
To su samo maske, ništa više. Maske umesto štitova, oklopa. Veruju da ako se sakriju iza svoje maske, ništa ih ne može povrediti. To je tako daleko od istine…
Sve što postižu je da nam se svima čini kao da živimo u jednom ogavnom, surovom svetu, punom nacifranih, bezdušnih zombija, koji tumaraju okolo u beskrupuloznoj borbi za uspeh, status, novac. Da delujemo kao nerazumna gomila koja bezdušno gazi sve oko sebe. Ko prvi, ko najbolji, ko najjači, ko najsposobninji… I to je tako daleko od istine.
Mnogo njih će za sebe reći da su iskreni, otvoreni, osećajni, milostivi, dobrodušni. Samo – žale se – niko im to ne ceni. Boje se da će ih drugi zloupotrebiti, iskoristiti, pa baciti. Da će ih bezdušni samleti. Plaše se da su u manjini. Da su retkost. Ali nisu. Ima nas puno takvih, samo treba da poskidamo maske.
Ja sam se svoje otarasila. Nije bilo lako, ali vredelo je. Ne plašim se, ko želi da me povredi povrediće me pravila se ja hrabra ili ne. Kad me neko dobro načepi plakaću svakako, priznala to ili ne. Ako me neko naljuti, besniću, obelodanila to ili ne.
Svejedno je da li patimo na očigled sviju, ili iza zatvorenih vrata. Patnja je patnja. Suza je gorka, video je neko ili ne. Ništa manje ne boli kad svoju bol skrivamo. Niti se bol zaista može sakriti. Zašto je teško priznati da si povređen?
Zašto se svi pravimo blesavi kad smo napadnuti? Sve nešto izokola. Kao, vešto se branimo, diplomatski, prikriveno. Kao, nije nam ništa. Kao, toliko smo snažni da smo nesalomivi. Život nam prođe u kreiranju tih maski, tih lažnih persona. Proleti u pretvaranju, u pažljivom prezentovanju lažnih stanja našeg duha i tela. Više ni ne živimo. Samo se pretvaramo.
Ja neću tako da živim. Ja hoću da moj svet bude transparentan, i svako ko se u njemu nađe. Skupljaću dobre ljude, prostodušne, neiskvarene, časne, čestite, pravične. Ljude mekih, finih duša. Kome se sviđa ovakvo društvo, neka skine svoju masku i neka nam se pridruži. Kome ne, neka nastavi da živi u svome paklu, što dalje od mene.
