Espreso je kao život. Gorak, ali te razbudi. Prvi gutljaj može izgledati neukusno, ali kad popiješ celu šolju, uvek poželiš još jednu. Međutim, za još jednu šolju često nema dovoljno vremena.
Kapučino je kao zaljubljenost. Na početku je gorak, zatim postaje sladak i lagan, ali na kraju, to je i dalje samo život. Ipak, trenuci kada je sladak i gorak u isto vreme, najbolji su. Usput, uvek možeš pojesti samo penu i preskočiti kafu, ali to retko kome padne na pamet. Verovatno je stvar u kombinaciji.
Latte su kao snovi, espreso razblažen mlekom nade, i ona pena, sećaš se? Ta ista pena koja se nalazi u kapučinu. Ali nema cimeta, nema one gorčine koja ti omogućava da zaista osetiš trenutak.
Tu je još i moka — kafa sa toplom čokoladom. Moka je melanholija. Gusta i lepljiva. Ali čak i u moki ima mleka. I slatkoće, one koju ne nalaziš u espresu, na primer. Tu slatkoću ne osetiš odmah, i svaki put se pitaš zašto si je uopšte naručio. A onda se setiš, u onom trenutku kad postane slatko.
Ajriš, kafa na irski način — to je strast. Negde tamo, na samom dnu, krije se opijajući alkohol. Možeš ga izmešati, pa se gotovo neće osetiti, naravno, ako je kafa dobro pripremljena. Ali on je ipak tu, i neizbežno se opiješ. Uzgred, ništa nije gore od lošeg espresa osim lošeg ajriša. I ristreto. Ristreto je smrt. To je kao kad ceo život stane u jedan gutljaj. Popiješ, tražiš račun i odlaziš. Obično je tako.
— A ljubav? Prava ljubav?
— Prava ljubav je kafa koju kuvaš kod kuće, ujutru. Sveže samlevena, po mogućstvu ručno. Kafa pored koje moraš stajati da ne bi pokipela, inače će ukus biti nepovratno uništen. Moraš paziti da se podigne tri puta, zatim dodati kašiku hladne vode u džezvu, sačekati par minuta da talog padne na dno. Kafa koju sipaš u staru, omiljenu šolju i piješ, osećajući svaki gutljaj, svakog dana. Uživajući u svakom gutljaju..
